Не можемо од штампе која није видела да ће Трамп да дође на власт и да ће „брегзит“ да се деси очекивати да каже: хајде да преиспитамо и статус кво и нашу улогу у том статусу кво коју бранимо и тај статус кво оправдавамо. Зато се та штампа концентрише на личне односе, на детаље, на то како је ствар визуелно изгледала, а мање на оно што је стварна тектонска линија раздвајања.
Политички џет-сет као узрок?
Колумнисткиња недељника „Недељник“ и донедавна председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић овако објашњава да је са недавно завршеног самите Г20 било неупоредиво више вести о томе где је седела Иванка Трамп, како се обукла и са киме је причала Меланија Трамп, како су се поздравили Меркелова и нови председник Француске, него о стварним договорима највећих светских лидера.
Естаблишментска западна штампа је била прилично слепа и глува за све нове процесе у свету, па, према мишљењу Смајловићеве, не можемо да се чудимо што и даље гледају дрвеће, а шуму не виде.
Главни разлог, сматра новинар и социолог Зоран Пановић, јесте глобална таблоидизација медија јер висока политика у себи има доста елемената џет-сета, па се то пресликава и на медијско праћење догађаја и третирање политичара као поп звезда. То је, додаје он, велики извор хране за медије који се не може пропустити.
„Интересантно је да ће се у том политичком џет-сету ретко наћи догађај који ће постати нека врста симбола епохе. Значи, ви буквално имате једну врсту ’фешн‘ праћења догађаја, али то није оно што ће се памтити на дуге стазе. Последњих година ретко имамо догађаје као кад је, на пример, Хрушчов лупао ципелом о сто у Уједињеним нацијама“, примећује Зоран Пановић.
Данашњи догађаји су, појашњава он своје становиште, на неки начин више део таблоидне стварности и врхунских модних магазина, али који су пролазни.
„Ми не можемо наћи на последњим скуповима сцену или слику као што су се некад давно пољубили малтене у уста Ерих Хонекер и Леонид Брежњев, па је та слика прешла на постере, амблеме, постала је на неки начин артефакт епохе“, прецизира Пановић.
Иза тог великог политичког џет-сета некад фале велике битне одлуке, додаје Пановић, које би се памтиле и које би, наравно, по могућству, биле позитивне.
Кад нема меса, дај салате
„Себе, рецимо, не сматрам таблоидним делом јавности, али ме веома занима како изгледају сусрети између Макрона, Трампа, Путина… Са друге стране, тај акценат на детаљима и персоналним везама је нормалан због тога што Г20, на пример, није имао никакве успехе“, указује Љиљана Смајловић.
Једино што се заиста догодило јесте примирје у Сирији и сусрет Трампа и Путина, подсећа Смајловићева, а Ангела Меркел је потпуно остала без лаког и сигурног тријумфа на који је рачунала у години избора и због чега се борила да буде домаћин самита.
„Према томе, природан је, кад нема стварних договора, покушај да се извуче закључак из начина на који су се слагали Макрон и Трамп. Ево, сад се наставља прича о томе како је Макрон постао главни Трампов ослонац у Европи због тога што Енглези више нису у ЕУ, иако су Макронови и Трампови односи више него упитни у том мањку срдачности и вишку неког тог мушког одмеравања и стиска руке“, наглашава Смајловићева.
У Хамбургу се, истиче она, много више анализирају нереди него сусрети лидера 20 најбогатијих земаља.
„И то је неки нови феномен. А право питање Немаца би било — зашто смо ми ово уопште организовали, зашто се ништа није десило, а град смо развалили. И канцеларка Меркел не може да каже уопште зашто смо то радили, шта је она тиме успела, шта је Немачка тиме успела, шта је Г20 успео“, категорична је Смајловићева.
Њен утисак је да је дошло до поделе између људи који себе сматрају популистима и који ослушкују шта жели већина грађана и левичара који те популистичке лидере презиру.
„То вам је као са музиком. До МТВ је било једно, после МТВ је било друго. С тиме што сад и политичари који су некад били конвенционални, у неком свом другом идеолошком кључу, као на пример совјетски лидери, сад имају елементе поп икона. Ту су и Путин и кинески лидер“, резонује Зоран Пановић.
Томе је, према Пановићевом мишљењу, допринела и глобализација медија и преузимања матрице која је примарно западна у третирању медија — која је као један велики, велики модни магазин.
