„Пријатеља разумеш у детињству, а жену кад оде“, саветовао је поодавно сликар Цветко Лаиновић. Једна друга, народна мудрост учи да је жена као песак на длану: ако су прсти испружени — песак је ту, стиснете ли шаку — песак почне да се мигољи, испада на све стране.
А шта се, тек, дешава када стиснете истину? Исто оно што и када стиснете бомбу са ишчупаним осигурачем, или упаљену петарду, у бољем случају. Пршти на све стране, а и рука може да страда. Зато никако не ваља стискати песак, жене, а поготово истину.
Међутим, управо се ово последње тренутно дешава у Западној Европи. Одрастете, сазрите, па и децу почнете да васпитавате под утицајем једне врсте истине, а рука се за све то време све више савија. Понављате деценијама да тржиште решава све, да људима треба пружити могућност избора, чак пропишете законе који санкционишу монопол и још веће казне за злоупотребу тог монопола.
Како се на руском каже Си-Ен-Ен
А онда се појави Владимир Путин и каже: „Ок каубоји, пристајем“. Потом понуди избор, једноставно упита грађане Западне Европе како се на руском изговара Си-Ен-Ен и Би-Би-Си, а они одговоре Росија Севодња, Раша тудеј, Спутњик.
Грађани на Западу то гледају, слушају и читају, а тамошњи политичари почну да се понашају као да им у рукама експлодирају бомбе или прште петарде. Навикли да стисну, па заболи.
Новинарство је, строго упрошћено, причање приче. Занат и умеће старо вековима. Дакле, причања приче (о некоме или нечему) је било, има је и биће је. Само је питање има ли ко да слуша ту причу и хоће ли тај отићи да слуша неког другог, који занимљивије прича или му је прича уверљивија.
Наиме, грађани Западне Европе можда не знају колико је дестилованог кромпира потребно за литар вотке, али савршено знају да на улицама око Кремља не расту палме. Зато неће поверовати у слику запаљених аутомобила на улицама Москве и дим који се диже до крошњи поменуте (непостојеће) палме. А на квартално рециклиране „вести“ о „руским хакерима“ који су упали у рачунаре Беле куће ће једним кликом на даљинском пребаци на Раша тудеј.
Шта је вест заправо
Вест је, гласи стара дефиниција, све оно што неко покушава да сакрије. Или вест није да је пас ујео човека, већ да је човек ујео паса. Они што последњих месеци свако мало гласно размишљају како да доакају „руској пропаганди“ и да санирају повреде на рукама, модификовали су поменуту дефиницију.
Вест је, објашњавају они јавности, да је Рус ујео пса. Често је тај Рус лично Владимир Путин, па су и такве „вести“ једнако фреквентно „ударне вести“. Али се не примају. Никако да се запате на тржишту оивиченом, гле чуда, западним правилима игре.
Где излази сунце, а замиче истина
И зато су пројектанти истине у проблему. Не могу да разумеју како и зашто им истина одлази из руку. Не желе да признају да је то казна за монополски положај, да су то пенали за деценијску злоупотребу монополског положаја и да је закон истине неповредив.
Зар је толико тешко схватити да нема монопола на истину? Колико напрезања мозга је потребно за прихватање чињенице да је истина као сунце и да се увек појави? Узгред, где оно излази сунце, а замиче истина?
Одговор није у блокирању рачуна и покушају забране рада руских медија. Па нису ти медији дошли на тенку „армата“, већ су регистровани према законима земаља Западне Европе у којима извештавају. Треба поштовати законе, поготову своје. Једноставно је.
Приликом оснивања Си-Ен-Ена Тед Тарнер је обећао да програм ове телевизије неће стати до судњег дана. И не треба да стане. Али не треба да стане ни програм Раша тудеј и Спутњика.
