На челу симфонијског оркестра „Бољшој“, који је основан 2016. године у оквиру истоименог фестивала класичне музике у Дрвенграду, налази се светски признат диригент Србољуб Динић. Током петог фестивала руске класичне музике „Бољшој“, са Динићем смо разговарали о његовој интернационалној музичкој каријери, положају и ширењу српске културе, али и о односима великих сила у свету.
„Из године у годину програм фестивала је све озбиљнији. Много људи који свирају у оркестру су моје колеге са студија, и таква атмосфера између једне опуштене фестивалске и врло озбиљне, радне, изузетно ми прија и то ми некако дође и као одмор. А значај догађаја је изузетан, сматрам да нема много дешавања као што је ’Бољшој фестивал‘. Постоји та веза између Србије и Русије на више нивоа. Студирао сам у Београду и знам шта је та традиција што се руске музике тиче, што се тиче руске школе у свирању клавира, гудачких инструмената… Мислим да је јако важно да негујемо ту традицију јер руска музика је, поред немачке, наравно најзаступљенија у свету“, рекао је Динић за Спутњик и објаснио да већину оркестра „Бољшој“ сачињавају уметници из Београдске филхармоније.
„Комбинација искусних музичара и студената је изванредна прилика да ти млади људи могу нешто да науче, добију инспирацију за даљи рад, да имају после о чему да размишљају. Ретко када млади уметници добију овако изванредну шансу да наступају са неким као што су: Роман Симовић, Немања Радуловић, Нарекак Наразијан, изванредан челиста, а посебно у овом амбијенту који је импресиван и потпуно различит од једне концертне сале.“
Потичете из породице са дугом музичком традицијом. Који тренутак је био пресудан да наставите породичним стопама и определите се за звање диригента?
— Почео сам да свирам клавир врло рано, са пет година. У тинејџерском периоду сам играо рукомет, то ми је био хоби, а мој отац је желео да будем доктор, да студирам медицину и да се бавим спортом. Мама је била професор клавира 35 година у музичкој школи у Нишу, деда ми је био диригент, оснивач нишке Музичке школе, тако да сам већ са 15 година схватио да бих без рукомета можда могао, али без клавира и музичке школе никако. И то је било пресудно.
Колико је одрицања и труда било потребно да бисте дошли до места шефа-диригента и уметничког директора Оркестра Позоришта лепих уметности у Мексико Ситију?
— Пут је сада већ дуг. То траје преко 22 године. И било је изузетно тешко на почетку. Дођете из једне средине као што је Београд који је изванредан интернационални град, али што се уметности тиче није баш на првом месту у Европи, познавање језика, познавање репертоара, упознавање нових људи, све је то на почетку било врло болно. Међутим, када се човек навикне на то, онда је све супер. Кренуо сам из Базела, онда студирао дириговање у Немачкој, добио шансу да диригујем и тако је то кренуло ево сада до уметничког директора опере у Мексико Ситију и генералног директора опере у Брауншвајгу од ове сезоне, боље речено од 1. августа. Човек мора да жртвује много тога да би напредовао у каријери, иначе вас не зову, јер тржиште је огромно, поготово у Немачкој и онда морате стално да будете на нивоу. С друге стране, мени то одговара, навикао сам, имам високе захтеве од самог себе и других и то функционише, засад, одлично.
Дириговање сте студирали у класи Волфганга Отоа у Бону, а практично сте највећи део живота и провели радећи у Немачкој. Колико истински Немци чувају сећање на своје уметничке великане као што су Вагнер, Бах, Бетовен?
— Традиција је огромна. Да ли можете да замислите једну земљу која има преко 150 професионалних оркестара и 82 оперске куће?! Мислим да цела Европа нема то све заједно. Немци су изузетно поносни на то што имају и у класичној музици тако и у литератури као што су били Гете, Шлирер. Имао сам прилике да диригујем Бетовена пре десет дана у Мексику, и чак и Мексиканци имају једно огромно поштовање према немачкој музици и сматрам да би без немачке културе и немачке музике свет био много сиромашнији и немачка Влада, веровали или не, плаћа све те оркестре, 150 оркестара и 82 оперске куће! Немачка влада је та која подржава то. И сале су пуне, људи долазе на концерте, то се чује и сматрам да је њихов пример најбољи у свету.
Какво је стање у Србији?
— Код нас је ситуација ипак мало другачија. Сматрам да би све то морало да се модернизује много више да би водећи људи могли да комуницирају са медијима, да би људи могли да користе медије за рекламу јер ако постоје силне рекламе за ријалити-програме, ако постоје рекламе за народну музику, зашто не би била и таква популираизација класичне музике? Када би ви пуштали свакога дана Пету Бетовенову симфонију, људи би вероватно знали како она звучи, тако да сматрам да постоји много места и начина за популаризацију класичне музике и за то је Београдска филхармонија најбољи пример. Београдска филхармонија има одличан маркетинг, има добар ниво, долазе добри диригенти почевши од чувеног Зубина Мехте, тако да би све било могуће али потребно је бавити се још више класичном музиком.
Добили сте награду Министарства културе Републике Србије за ширење и промовисање српске културе у свету. Да ли је она довољно промовисана?
— Промовисана је на један прилично приватан начин. Ако видите наше уметнике који свирају у свету, почевши од Немање Радуловића који је један заиста изузетан уметник, много наших људи свира у најбољим оркестрима. Маја Абрамовић свира у Берлинској филхармонији, Милош Петровић свира у оркестру у Бамбергу, имате много, много наших уметника, али моје је скромно мишљење да је то све много више приватно и појединачно него што иза тога стоји једна стратегија и то би морало да се промени. Заслужили су ти млади људи. Сматрам да Србија има чиме да се поноси и да би могла још више да се посвети томе јер је невероватан избор талената који ми имамо.
Како из ваше уметничке визије сагледавате данашњу глобалну ситуацију? Односе великих светских сила?
— Постоје позитивне и негативне стране свега тога. Сматрам да захваљујући Владимиру Путину Русија поново има место у свету које заслужује као огромна земља. Не бих коментарисао тренутну ситуацију у САД, није потребно. Сматрам да је Немачка поново врло јака и да захваљујући Ангели Меркел која је годинама на челу Немачке, та земља поново има једну огромну економску моћ пре свега, али и политичку моћ у Европској заједници. Глобализација је помогла многим уметницима да се сруше те баријере, да оркестри постану интернационални, да се мешају те културе, да се мешају сазнања из разних држава, начин свирања, начин бављења музиком. То је, рецимо, оно што је мени посебно драго и ја после толико година проведених у иностранству сматрам да је уметност апсолутно једна страна живота за коју не постоје границе.
Каква је улога Русије у савременом свету?
— Људи се врло често плаше неких ствари или неких људи због предрасуда. На крају крајева, тако им сервирају и медији. Гледајући историју Русије у последњих 20-30 година, ми не можемо да упоредимо то време са оним када се рушио комунизам и када је био Јељцин, а ви сада имате једног човека који чврстом руком, челичном и демократском, води државу, и Русија поново има ту моћ! Оно што је мени најважније то је да руска музика, која за мене поред немачке стоји на пијадесталу светске уметности, још увек има један огроман популаритет, сви оркестри у свету изводе ту музику, што ми је изузетно драго јер због квалитета те музике и због нивоа руских уметника у последњих сто година мислим да руска музика има своје место на Западу, место које заслужује.
