Јавност бивше Југославије упознала је бившег бразилског председника Лулу да Силву први пут крајем осамдесетих година прошлог века кроз серијал о Латинској Америци чији је аутор био Омер Карабег.
Од тог доба много шта се променило. Не постоје ни Југославија, ни РТБ, а Лула, овенчан славом најпопуларнијег светског политичара, како га је назвао бивши амерички председник Барак Обама, осуђен је прошле среде на казну од девет и по година затвора због корупције.
Лулин случај део је велике антикорупцијске акције познате под именом „Операција ауто-прање“ коју води судија Серхио Моро, и неколико моћних и утицајних бразилских политичара већ се нашло иза решетака.
Судија Моро дозволио је Лули да остане на слободи током трајања жалбеног поступка, вероватно схватајући сву озбиљност ситуације уколико би најпопуларнијег и најутицајнијег бразилског политичара у историји те земље одмах затворио.
Моро оптужује Лулу да се налазио на челу криминалне групе која је из бразилске државне нафтне компаније „Петробрас“ извукла око 2 милијарде долара. Ова државна компанија, према шеми коју је Моро представио, додељивала је уносне уговоре грађевинским компанијама, које су у „знак захвалности“ исплаћивале суме новца политичарима и партијама окупљеним у Лулину коалицију.
Посматрачи упућени у случај кажу да се из доказног материјала не види јасна улога самог Луле у целој афери. На видело је, међутим, испливало да је једна од фирми коју је ангажовао „Петробрас“ Лули поклонила стан на обали мора вредан више од 700 хиљада долара, што он није пријавио.
Да је Лула невин потврдила је крајем маја и угледна међународна ревизорска компанија КПМГ, која је управо на захтев судије Мороа извршила експертизу и, на основу ревизије периода између 31. децембра 2006. и 31. децембра 2011, закључила да нема доказа да је Лула умешан у корупцију.
Лула од почетка истраге у марту прошле године тврди да је невин, а после пресуде судије Мороа делује још борбеније него пре. На двеста шездесет страна пресуде, судија Моро није изнео ниједан доказ којим се потврђује његова кривица, рекао је дан после изрицања пресуде, на конференцији за медије у седишту своје Радничке партије у Сао Паулу.
„Биће разочаран свако ко мисли да је ово Лулин крај. Сачекајте, јер нико не може да објави мој крај осим бразилског народа“, рекао је Лула, који је пре пресуде намеравао да се кандидује на председничким изборима који Бразил очекују наредне године.
У истраживањима јавног мњења његово име је испливало као највероватније да освоји наредни председнички мандат. То је показатељ да му популарност није нимало опала, упркос интензивној кампањи против њега, његових сарадника и његове партије која се у Бразилу спроводи већ годинама.
Лулину репутацију као неприкосновеног лидера сиромашних Бразилаца нису могли да окрње ни протести против његове наследнице и блиске сараднице Дилме Русеф, која је смењена са места председнице Бразила и такође оптужена за корупцију.
Лулина харизма поткрепљена је оним што је учинио за Бразил током своја два мандата на месту председника (2002-2011), преобразивши Бразил, умањујући социјалне разлике у земљи познатој по веома дубоком јазу између богатих и сиромашних. Економисти процењују да је око тридесет милиона Бразилаца извучено из екстремног сиромаштва током година Лулиног председничког мандата.
Са друге стране, Лула је човек чија биографија служи као пример припадницима бразилске радничке класе. Он је први председник Бразила који је одрастао у сиромаштву. Као десетогодишњак, уместо да похађа школу, продавао је грицкалице и чистио ципеле на улицама Сао Паула.
Са четрнаест се запослио као радник у фабрици ауто-делова, где је за машином изгубио мали прст на левој руци. Националну славу почео је да стиче као синдикални вођа током седамдесетих, када је позвао раднике у прве велике штрајкове против војне диктатуре.
Углед никада није изгубио, чак ни када је, средином осамдесетих, изабран за члана бразилског Конгреса (парламента). Бразилским радницима и сиротињи личио је на некога попут њих, више од било ког другог политичара — на некога ко живи у фавели и има исте навике као и они.
Тако је деловао и у интервјуу са Омером Карабегом. Лулина тадашња појава, у фармеркама и белој мајици, барака, очигледно у радничком делу града, која је тада била седиште Радничке партије, цела атмосфера и критички став који је Лула заузео према режиму тадашњег бразилског председника Кољора де Мела, првог демократски изабраног после дводеценијске диктатуре, указивало је на то да је Лула део радничке класе Бразила.
У три неуспеле председничке кампање, пре него што је победио 2002, Лула је обећавао да ће се борити против корупције која је бразилску елиту чинила све богатијом, а сиромашне још сиромашнијима. Међутим, када је дошао на власт, одлучио је да игра унутар система, правећи компромисе са политичарима старе школе и моћним породицама које су својевремено подржавале диктатуру.
Тако направљен систем омогућио је да свако од сваког понешто научи — политичари старе школе и моћне породице да је могуће да и даље остану богати и моћни уз умањивање класних разлика, а политичари Радничке партије како се бизнис користи за финансирање политичких кампања.
Многи у Бразилу славе пресуду Лули, сматрајући да је он једнако корумпиран као и други политичари и кривећи Радничку партију за тренутне тешкоће бразилске економије.
Лулине присталице, међутим, веома гласно изражавају своје неслагање са пресудом и позивају на протесте против, како кажу, политичког прогона свог лидера.
Међутим, како тумачити то што се и садашњи председник, десничар Микел Темер налази под судијском истрагом? Под истрагом се, заправо, налази осам министара, 71 члан конгреса, пет бивших председника и главни кандидати на предстојећим изборима.
Једна од теорија блиска Лулиним присталицама је да су корпоративни медији, који су имали велику улогу у кампањи против Дилме Русеф и њеној смени, као и судија Моро, образован у САД, део неолибералног плана за укидање социјалних давања које је увео Лула.
Након укидања социјалних програма, земљу би, према тим тврдњама, требало отворити међународном капиталу — такви економски интереси не везују се само за једну страну, већ бирају групу која ће им најуспешније испоручити оно што желе.
Данашња бразилска политичка сцена, у којој су сви утицајни политичари под истрагом или у затвору, без преседана је, не само у историји земље већ и континента. Лула намерава да се и даље бори и да обори пресуду донету против њега. Питање је хоће ли због тога имати времена и могућности да се кандидује на председничким изборима на којима би вероватно победио.
Оно што је сигурно јесте да ће се, уколико се покаже да је Лула заиста крив, целокупно његово дело срушити као кула од карата, а бразилски радници и сиромашни изгубиће сваку наду у бољу будућност. Биће то велики ударац који ће показати да је у данашњем свету немогуће да постоји неокаљана личност која својом моралном снагом гура једну земљу напред.