— И шта кажете, свиђа ли вам се Америка, господине Лазански?, питали су ме у Стејт департменту на крају моје прве службене новинарске посете САД пре 37 година.
— Да, веома.
— Шта вам се свиђа?
— То што свако гледа своја посла и оставља друге на миру?
Док су светла међународног аеродрома Далс и предграђа Вашингтона полако нестајала испод крила големог TWA „боинг 747“, још тада, пре 37 година, запитао сам се хоће ли Америка оставити Југославију да на миру сама решава своје унутрашње проблеме.
Да, тих година добро сам се осећао у Вашингтону, не само што је професионално ту било занимљивије него у било којем другом граду у САД, јер ту су Стејт департмент, Пентагон, Бела кућа, ФБИ, а и седиште ЦИА није далеко, већ и због мирније и много лежерније атмосфере града и људи. Јер, једини бизнис главног града САД јесте политика, и сви становници су на неки начин у њеној служби. У кабинетима и канцеларијама Стејт департмента и Пентагона, обложеним махагонијем и прекривеним саговима у које ципеле упадају до руба панталона, са дискретним осветљењем месинганих стоних лампи, волео сам да из великих чаша пијем јаку морнаричку кафу са мало соли, док би секретарице гугутале о Европи, Југославији и Дубровнику.
Да, били су то још увек сретни дани велике Југославије, у Стејт департменту се одељење за нас звало „Департмент за Источну Европу и Југославију“. Истина, наслућивао сам неке назнаке у промени америчке политике према Београду из разговора са Томасом Хандлином, специјалним саветником из кабинета секретара за одбрану САД, амбасадором Едвардом Рунијем, специјалним саветником председника САД за питања контроле наоружања, Томасом Кантрименом из одељења Стејт департмента за Југославију, Џедом Шнајдером, замеником директора одбрамбених студија на Хадсон институту, Филипом Хокинсом с Института Смитсонијан, Џејмсок Морисоном, потпредседником независне Агенције за националну безбедност и војне трошкове, Мајклом Мобсом, замеником директора Агенције за контролу наоружања…
Сви су истицали значај добрих америчко-југословенских односа, али и упозоравали да се прилике у Европи мењају и да Југославија мора да размишља о новој безбедносној архитектури на Балкану, да Косово за САД историјски не значи баш ништа, да Американце не може да дирне ни косовски еп, нити судбина цара Лазара, нити Душаново царство. Да Американце интересује само прагматична економија, профит, а у том контексту је и војни интерес који економски може да заштити и да је за Југославију време апсолутне и искључиве суверености прошло.
Био сам тада тим сазнањима разочаран, надао сам се да то, ипак, није тако.
Време је показало да је то, ипак, све тако. Србија данас на свом примеру, управо од Американаца и после агресије 1999. године, доживљава нове и грубе нападе на свој суверенитет. Конгрес тражи извештај о војним односима између Србије и Русије, америчка амбасада се бави српско-руским хуманитарним центром у Нишу, конгресмени у писмима траже од Брисела да се заустави наш пут у ЕУ. Како би то изгледало да амбасадор Србије у Вашингтону затражи објашњење о војним односима између САД и Приштине? Или да се ми у Београду мало позабавимо тиме шта се све збива у Бондстилу на Косову? Је ли Бондстил амерички шпијунски центар? Па јесте, то Американци и не крију, тамо је боравио 525. амерички обавештајни батаљон под командом пуковника Дејвида Вудса. Био сам пре неколико година у Бондстилу и видео њихову оперативну салу са екранима и сателитским извиђањем…
Неће бити лако председнику Србије Александру Вучићу у Вашингтону, како одговорити на све америчке притиске, ударе на суверенитет Србије?
Америка у којој свако гледа своја посла и оставља друге на миру? Можда међу становницима Америке, међу државама тешко. Али, треба зато бити држава. У пуном смислу те речи…
Гости Мирослава Лазанског у емисији „На нишану Лазанског“ су Александар Гајић из Института за европске студије и некадашњи дописник „Политике“ из Москве Слободан Самарџија.
