Наш саговорник, коме је недавно објављен нови роман „Хигијена несећања“ (део трилогије „Малтерего“), сматра да живимо у времену „сувишних људи“. Тој категорији припада „свако ко је одговоран, ко је иоле освешћен и ко иоле држи до критеријума“.
„У природи медиокритета је агресивна потреба да елиминише натпросечно, јер онда просек постаје врх. Сада је на делу потпуна освета медиокритета, који обарају критеријуме и руше све што је на врху задате лествице вредности“, истиче Марчело у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“.
Јунаци Шелићевог романа су људи који су, као и он, прегазили праг тридесете и више не могу да се пројектују у будућност, јер су је дочекали. „Они покушавају да се снађу у времену у којем је наопачке изврнуто све за шта су научени да представља врлину, морал, стручност… Покушавају да се снађу, а да не изневере оно у шта верују“, напомиње Марчело.
Ви живите управо у категорији креативних људи која је на маргини. Како то превладавате? Да ли је тешко комуницирати с публиком и допасти јој се, а остати веран себи?
— Ивана Димић у „Арзамасу“ има један диван пасаж у којем говори о неприпадању, и каже да на крају схватиш да и ниси у тако лошем друштву кад не припадаш. Постоји некакво припадање неприпадању, које је постало и ствар елементарне пристојности. Ако не припадаш маргини, онда си део једне истински бесловесне већине. Сматрам да има смисла устати једног јутра и рећи: Нећу више да се играм, одлазим одавде, као и: Ово је моја земља и нико ме неће отерати, има да се борим с овим. Постоји само једна ствар која није легитимна, а то је остати овде и не борити се против актуелног поретка.
Међу бројним јунацима овог романа је Јанко Жагар, интересантан лик који за себе каже да није човек него ситуација која се другим људима напросто догоди. Док сам читала роман питала сам се, као и један од јунака, ко је Јанко Жагар, која је он врста звери.
— Реч је о врсти интелектуалног демона, човека који је врло склон филозофији, врло начитан, врло рад да се игра људима, а притом је довољно моћан. Порекло његовог богатства везано је за деведесете и рат у бившој Југославији. Успео је да остане близак и с овим и с оним властима, а када је било потребно, склонио се у страну и успео да не погине као многи други слични њему. Има у Нолановој трилогији о Бетмену дивна реченица коју изговара Мајкл Кејн као Алфред Пениворт: „Неки људи само желе да гледају свет како гори“. Јанко Жагар је управо то — човек који је савршено прочитао позорницу по којој се крећемо, чак и нас који се боримо против ње, јер и ми играмо некакву улогу у тој представи. Он жели да ова земља гори, јер је изгубила сваки смисао.
Може ли се идеалиста, какав је главни јунак романа Лео, супротставити таквом човеку?
— Постоји нешто у Леу што Жагара очигледно интригира, то је његов идеализам који Жагар сматра будаластим. Веома га забавља да доказује Леу колико су његово поштење и част, заправо, смешни на једној оваквој позорници. Леу је јасно да је такав став само фасада за несигурност, само је питање како наћи слабост таквој интелигентној звери. Жагар објављује мемоаре своје покојне жене, познате телевизијске водитељке, иза чега стоји читав тим писаца и књижевних критичара. Они пишу мемоаре да би их Жагар објавио у неком сулудом тиражу. Он доказује да је хаос до ког смо дошли последица тога што паметни а безобзирни пристају на компромисе. На крају показује Леу своју литерарну, малтене робовласничку радионицу, у којој сви ти људи даноноћно куцају поглавља и поглавља измишљених мемоара. Пристали су на то за новац!
А то су образовани људи, интелектуалци.
— То је једна од болних поенти које Жагар упорно доказује Леу, да је пропаст до које смо стигли последица тога што су такви људи пристали да не буду оно што јесу, што су интелектуалци прво сами себе укинули и тако створили ситуацију да их неко други укида. Самим тим, врлина стваралаца који се нису компромитовали, који верују у племенитост, остаје без смисла.
Једна од тема која доминира овим романом јесте јаз између родитеља и деце. Родитељи су живели у време када је „свако само једном одлучивао о томе ко је, и то је и остао“. А млади јунаци су људи који непрестано мењају идентитет, тражећи га по друштвеним мрежама. Да ли је тај јаз само генерацијски или је и цивилизацијски, како каже главни јунак романа?
— Слажем се са својим главним јунаком. Цивлизацијски јаз је оца и сина учинио странцима, јер су они између две генерације, прешли су пут између малог места и престонице, средње школе и високог образовања, између потпуне незаинтересованости за популарну културу и солидног познавања популарне културе… Лео се, као бивши студент психологије, сећа Јунгове мисли: Слушај човека довољно дуго и рећи ће ти и оно што неће, а онда констатује да је проблем с његовим оцем у томе што никада нису успели да причају довољно дуго. Многи имају управо ту врсту јаза са сопственим родитељима. То је тако када живите у друштву које у суштини час хоће да је патријархално, час хоће да је либерално, а никад није до краја патријархално, него је лицемерно: да ми мало неком другом причамо о моралу, а у ствари чекамо „Фарму“ и „Парове“ целу ноћ, чекајући чик погодите шта.
Један од Ваших јунака каже да патимо од несећања, јер је тако лакше. Чему несећање води, може ли се тако живети и преживети?
— Може, управо је у томе и невоља, несећање мами своје жртве у клопку. Наслов романа је директан омаж Сими Пандуровићу и синтагми из његове песме „Потрес“. „Хигијена несећања“ значи сасвим намерно не сећати се, радити на томе, уживати у сопственом несећању. Главни јунак Лео током читавог романа истражује самог себе не би ли призвао потиснуто сећање из детињства, иако, истовремено, не жели да до њега дође. Интересантна је спона између личног и колективног несећања. Ово друштво има амнезију и не сећа се ничега што га опомиње да нешто није у реду.
Када можемо да очекујемо наставак романа?
— Лео већ у првој глави напомиње да прича коју пише почиње 7. фебруара 2017, а да је он пише у ноћи између 29. и 30. новембра, на дан када се прича завршава. Био би одличан постмодернистички штос да се прича објави на дан када се завршава у књизи. Даћу све од себе да буде објављена управо тада.
Бавите ли се музиком? Последњи албум „Напет шоу“ био је прилично запажен, квалитетан, хваљен, да ли можемо да очекујемо нешто ново?
— Свакако да, када се цела ова литерарна авантура буде завршила, бенд једва чека да се вратимо томе. Сада, после тридесете, запатио сам неку врсту идентитетске кризе, јер без обзира на џезере у бенду и на искакање из калупа жанра кроз музику и текстове, док год стихове изговарам кроз ритам, то ће остати у фиоци жанра који је јавно проказан као забава за клинце. Волео бих да имам двадесет, али чињеница је да немам. Угао камере просто више није исти.
