Шта повезује филмове и телевизијске серије као што су „Устаничка улица“, „Коњи врани“, „Јесен стиже, дуњо моја“, „Апсолутних сто“, „Небеска удица“, „Точкови“, „Будва на пјену од мора“, „Јагодићи“, „Цват липе на Балкану“, „Сва та равница“? Сваки од ових наслова као сценариста потписује Ђорђе Милосављевић.
Успешност у основном занату не омета га, међутим, да се бави и другим видовима стваралаштва, од режије (коју је, засада, оставио по страни), преко стрипа (као вечитог хобија), до књижевности (у којој проналази све више изазова).
Постоји, ипак, један посао у којем се није пронашао, а то је рад у маркетиншкој агенцији и смишљање рекламних слогана. Лицемерје, дволичност и површност које владају овим светом послужили су му као једна од инспирација за нови роман „Сентименталне завере“.
Наизглед уобичајене теме — усамљеност, страст, злочин, манипулација људским слабостима — повезане су у овом роману упечатљивим карактерима главних јунака, троје образованих људи који одбацују стереотипе друштва сатканог од рекламних слогана о успешном, лагодном и гламурозном животу.
Људи о којима пишете у роману потичу из миљеа којем и сами припадате. Перспективна млада књижевница, копирајтер чије рекламне слогане памте милиони гледалаца и признати критичар који се изборио за статус арбитра доброг укуса. Колико год да су талентовани, па и успешни по мери савременог друштва, они су незадовољни припадници „засићене генерације“. Одбацују друштвене норме, али су, ипак, на неки начин одраз савременог друштва, баш због тога што се у њему не проналазе. Слажете ли се?
— То је, управо, животна клопка у којој су се нашли. Они су тридесетогодишњаци, у добу су када човек још није донео неке важне животне одлуке, али је ушао у професионални живот и покушава да се оствари. Желео сам да прикажем очај у којем се човек одједном препозна — све што му се дешава некако више личи на филмове које гледа него на стварност коју може да разуме. Ја имам четрдесет и кусур, али и себе сматрам припадником те „засићене генерације“. Када човек има пун кофер књига, филмова, музике, тај терет живе и мртве традиције постаје огроман притисак на његовим леђима. Припадници „засићене генерације“ имају утисак да је све што су искусили већ исказано кроз књижевност, или филм, или музику и сами себи изгледају као плод нечије маште, онако пиранделовски. То је засићење у којем идеологија у суштини постаје само атрибут који готово ништа не значи. Нема убеђења, нема ни илузија, постоји само огромна засићеност која те јунаке тера да се обрачунају.
Поред основног сижеа, у чијем је средишту љубавни троугао, роман се бави и савременом културом: описујући успоне у каријерама главних јунака упућује на вредности које владају у нашој уметничкој чаршији, и истовремено, уз велику дозу ироније, па и сарказма, слика друштво засновано на лажним вредностима и лицемерју. Може ли се савремени човек одупрети терору потрошачке културе, вредностима које му у подсвест урезују рекламне поруке и разни арбитри елеганције?
— Врло тешко. Живимо у једној врсти маркетиншког и идеолошког терора. Натерани смо да чак и о култури размишљамо као о маркетиншком или идеолошком производу. То је терор у којем и моји јунаци схватају да је заиста свеједно где сте и ко сте, док год можете нешто да продате или купите. Конзумерство је, практично, прогутало све — и културу, и веру и идеализам… Моји јунаци нису нихилисти, они су једноставно дигли руке од било каквог културног, уметничког, политичког или животног „вјерују“.
Ја сам једно време радио у маркетингу и то ми је, сигурно, најнесрећније животно и професионално искуство. Био сам ужаснут људским релацијама које владају у том свету, том апсолутном површношћу. Ту владају односи који немају апсолутно никакву дубину, све је представљачко, приказивачко. Тај грозан утисак о маркетингу сам, у ствари, претопио у једног од јунака, Ранка, који живи од маркетинга и осећа се ужасно, јер се бави продајом најбаналнијих лажи.
На почетку романа напомињете да су догађаји описани у њему остали изван пажње јавности, иако припадају времену у којем медији и публика имају незајажљив апетит за изопаченост и несрећу. Пратите ли уопште медије, успевате ли у њима да пронађете истиниту слику стварности?
— Нажалост, пратим. То је, такође, део те засићености. Навикли смо да седимо пред интернетом и сваки час проверавамо вести које нас се заиста не тичу. Мислим да сви живимо у том медијском диктату, као и у диктату маркетинга који смо малочас споменули. Покушавам да у приватном животу задржим неку епикуровску дистанцу од тога, јер је она и потребна и здрава. Сви ми треба да се на одређени начин дистанцирамо од ужаса који нас окружују, јер не можемо да их спречимо, да их неутралишемо. Страшно је што нас је интернет окружио свакодневицом целог света, у којој, нажалост, доминирају ужаси.
Шта више мења слику стварности, информативне емисије или рекламе које нам поручују да је живот диван, сладак, удобан, мирисан, укусан, баш онакав какав заслужујемо?
— Мислим да су то рекламе, јер кад пратимо информативни програм ипак имамо неку дистанцу, барем они мислећи међу нама. Рекламе су ужасне, јер подмећу инстант информацију која има чак и прерушену емоцију. Због тога верујемо у најразличитије лудости, проводимо живот верујући у њих.
Често напомињете да желите да избегнете просветитељску улогу као писац, јер је тај просветитељски приступ готово неизбежан у нашој књижевности. Шта тај просветитељски тренд говори о нама као друштву?
— Заиста мислим да је то просветитељство (користим га у пејоративном смислу) доминантно. Од писца, од уметника се очекује да као некакав сеоски учитељ изађе међу људе и објасни им шта је стварност, да им открије неку мистерију о Другом светском рату или о Косовском боју, о будућности, о било чему. Ја се као писац, у случају „Сентименталних завера“, трудим да од читаоца направим пријатеља коме могу да се исповедим, а не некога кога покушавам да убедим у некакву политичку, историјску, друштвену или неку другу истину. Не знам у чему је проблем, мислим да се код нас књижевност и уметност деле на два доминантна правца. Један је доминантан, просветитељски, а други је, опет помало пејоративно, жанровски. Ја сам мало ближи том другом, јер не желим никога да индоктринирам. Имам своја убеђења, али не намеравам да вам их „сипам“ у главу. Желео бих да од читаоца направим свог саучесника.
Један од Ваших јунака у роману констатује да се данас толико пише и објављује да се више смисла може наћи у једном ес-ем-есу него у роману. Та констатација се може пренети и на филм, фотографију… Куда нас води та хиперпродукција речи и слика?
— У потпуну засићеност. Мој јунак Богдан је, наравно, ироничан и отрован, али заиста, данас, када објавите књигу, имате утисак да је она бачена на тржиште из хеликоптера у бришућем лету у некакву џунглу књига и да ту тоне међу безбројна издања. Живимо у чудном друштву, то је некакав полуколонијални статус у којем маркетинг одређује и шта треба купити. Можда сада подсећам на свог антагонисту Богдана, али заиста се питам да ли људи читају књиге које купују, јер постоје заиста крајње бизарни, бесловесни наслови који се лудачки купују. Питам се да ли неко то заиста и чита.
Ви сте, за разлику од главног јунака Ранка, успешан сценариста и нисте морали да се окренете копирајтингу. Чиме се сада бавите, шта припремате?
— Доста пишем за телевизију… Ова књига је била мој покушај да лично, приватно изразим своје најдубље уметничке жеље. Као сценариста сте присиљени да се бавите темама које су намењене најширој публици. Телевизија је обећано место за сценаристе, опет због хиперпродукције. Ја се трудим да напишем приче које ће бити заиста добре. Могао бих да вам кажем шта сада радим, али је наша култура толико крхка да се веома устручавам да причам о било чему што је у процесу. Док се камере не укључе и глумци не изађу на сцену, ниједан пројекат у Србији није жив. Трудим се да их не измалеришем (смех).
