Они који данас обављају дужности министара спољних послова више немају улогу какву су некад имали њихови претходници, напомиње за Спутњик аналитичар Саша Адамовић, јер на примерима бившег државног секретара САД Џона Керија или актуелног Рекса Тилерсона стичемо утисак да су они заправо извршиоци спољне политике администрације у којој раде, али да је суштински не обликују.
Појела их дубока држава
„Они који добро познају као функционише Трампова администрација тврде да је заправо прави идеолог његове спољне политике — као што је то код Џимија Картера био Збигњев Бжежински или код Ричарда Никсона Хенри Кисинџер — генерал Џејмс Матис, шеф Пентагона. Са друге, стране имамо у Стејт департменту Тилерсона који има богато међународно искуство, али оно није дипломатске природе већ пословне и вероватно је то оно што га је препоручило у таквој констелацији Трампове администрације“, прецизира Адамовић.
Раније су се дипломатијом бавиле каријерне дипломате највишег ранга, обучаване у дипломатским школама и универзитетима, сагласан је и историчар Александар Раковић, док се данас изврсни и изванредни познаваоци међународних прилика не налазе на кључним позицијама него у делу администрације, као саветодавци или државни службеници.
То је систем направљен у САД, познат као „дубока држава“, где ће увек владати бирократе лојалне интересима мутинационалних корпорација и војних индустрија, додаје Раковић за Спутњик, а у Европи је тај систем познат као „бриселска бирократија“, где се на позиције не долази изборима већ постављањем, па онда њима манипулишу.
Практично је углавном свуда дошло до таквих видова односа бирократије према министрима спољних послова, указује овај историчар, па више нема дипломата каквих је било раније. Не само у Америци и Русији него и у државама Блиског истока или Југославије.
Једноставно се променио концепт, другачије време је дошло и данас, према Раковићевом мишљењу, постоји терор бирократије (у пејоративном смислу) над државним системом.
Некад су дипломате биле од крви и меса
Ако бисмо правили историјску анализу дипломатије, а посебно личности које су некад обављале дужност шефова иностраних послова, истиче Саша Адамовић, могли бисмо да извучемо закључак да се снизио ниво квалитета људи који обављају ту дужност.
„И са општим историјским образовањем можемо да се сетимо двојице велики руских дипломата из 19. века, грофа Карла Неселродеа или његовог наследника грофа Карла Горшчакова, а нећемо заборавити ни Клеменса Метерниха, министра спољних послова и касније чак и канцелара Аустроугарске, који су и по неколико деценија обликовали или пресудно утицали на обликовање спољне политике својих империја“, подсећа Адамовић.
„Већ дуго година руско Министарство спољних послова води изузетан дипломата као што је Сергеј Лавров. Изгледа да је још само Русија задржала тај обичај да њено министарство спољних послова на дуги низ година може да води један дипломата, док је у другим државама тај случај све ређи“, сматра Адамовић.
После краја Хладног рата, сугерише Александар Раковић, који је за Европу био златно време јер је донео дуг период мира и баланса између Истока и Запада, пошто су због алтернативе морали да буду хуманији — бирократија у Бриселу и Вашингтону је однела победу над људима који су знањем и васпитањем заслуживали да долазе на највише позиције и поседовали су огромну свест и доброту, у извесном смислу, да морају да направе компромисе са другима.
У перспективи међународних односа требало би, према мишљењу Саше Адамовића, да очекујемо квалитативне промене зато што је стари светски поредак доведен у питање, нови још није направљен, а ми се налазимо у некој врсти транзиционог периода у коме би требало да се дефинише тај нови светски поредак.
„Што се тиче спољних послова, а нарочито људи који ће их у овом периоду водити, могли бисмо очекивати да ће Русија још дуго на челу свог министарства имати Сергеја Лаврова, а да ће, рецимо, Велика Британија и Сједињене Државе дипломатске извршиоце мењати онако како се буду мењале њихове администрације“, предвиђа Адамовић.
Нисам сигуран, додаје он, да ћемо, поготову кад је у питању западни свет, имати бар још неко време људе какви су рецимо били Збигњев Бжежински или Хенри Кисинџер, да и деценијама после формалног завршетка мандата задрже важну улогу у међународним односима.
