„Република у покрету“, нова странка новог председника Француске Емануела Макрона, који је у недавној председничког трци и сам био ново лице, победила је у првом кругу тамошњих парламентарних избора и на путу је да освоји убедљиву већину у другом кругу избора.
Случајеви кад нови „играчи“ и још новије политичке партије у различитим државама освајају завидан број места у парламенту и партиципирају у влади, као на пример „Мост” донедавно у Хрватској, или актуелни премијер Словеније Миро Церар, потом покрет Пет звездица у Италији, па донекле и Љубиша Прелетачевић Бели у Србији… постају полако тренд.
Постојећа понуда непривлачна
У свим поменутим примерима, према мишљењу Милана Крстића са Факултета политичких наука, посреди је незадовољство бирача радом партија које су утемељене и које су на неки начин традиционалне у тим друштвима. Те партије, констатује Крстић, нису успеле да на адекватан начин одговоре на нове изазове који су дошли последњих неколико деценија.
Међу њима су и економска криза, скорашња мигрантска и бројне друге кризе које су, напомиње Крстић, последице сложених процеса као што су, превасходно, глобализација, а које доводе до тих нових изазова у друштвима где се традиционалне партије нису најадекватније снашле.
Бирачи су због тога кренули да траже решење у другим новим партијама. Начин на који су тражили решења, односно идеолошка профилизација тих покрета, доста варира од државе до државе.
Политички покрет који је у Француској сад доминантан, указује Крстић, заправо је центристички оријентисан, односно представља реакцију у смислу да нису ни социјалисти ни републиканци односно деголисти, већ су идеолошки далеко од њих.
„Да је победио Национални фронт или да су победили комунисти, могли бисмо да говоримо о потпуној антиестаблишмент реакцији Француза. Овако, реч је о некој реинституционализацији, али у оквиру сличних идеолошких позиција. Не иде се у екстреме“, сугерише Крстић.
Са друге стране, додаје он, у одређеним државама се отишло у правцу радикалније левице или радикалније деснице унутар једне партије.
„Пример за то био би Џереми Корбин код лабуриста, који је оригинални социјалиста много више него што су били његови претходници попут Милибанда, Брауна, Блера и осталих који су ишли такозваним трећим путем, односно неким левим центром који је заправо јако близак самом центру“, наводи Крстић.
Једнопартијски европски плурализам
У том смислу, појашњава он своје становиште, то је друга врста реакције, да се унутар већ постојеће партије једна опција, која је некад била сматрана за фракцију, за недоминатну, за од стране неких чланова можда чак екстремну у том свом ставу — у овом конкретном случају левом ставу, сада преовладава и преузима партију.
Такође, набраја још примера Крстић, имамо и неке додатне случајеве кад једна антисистемска партија која нема јасно профилисану идеологију осим критике, као што је случај са Италијом и Покретом пет звездица, постане популарна.
„То је можда најрадикалнији и најбруталнији пример и то се нешто слично само у много мањој мери десило код нас са Белим. То је пример кад заправо грађани поручују не да им је, као у случају Француске, доста постојећих партија, али да желе да нађу нове партије и нове личности: не да им је, примера ради у случају Лабуристичке партије у Британији потребно неко освежење или можда јача идеолошка профилизација у оквиру партија него да им је мука политике саме по себи и свих који постоје на политичкој сцени и да заправо желе да свој глас дају антиполитчком покрету јер су разочарани у политику“, јасан је Крстић.
Никако екстремне стране
Оваква врста тренда је, према мишљењу овог политиколога, између осталог дошла до изражаја и у Сједињеним Државама кроз победу Доналда Трампа.
„Мислим да је то нормалан процес и да он заправо није ништа што је у потпуности у револуционарно. Ако гледамо, рецимо, победу Макрона у Француској, мислим да је то много више еволуција него што је било каква револуција француског друштва“, указује Крстић.
Еволутивне промене овакве врсте, дакле настанци нових партија који воде нова лица, али лица која нису идеолошки превише екстремна у односу на оно што су биле позиције традиционалних партија, према Крстићевом мишљењу, у перспективи ће почети да доминирају.
„Тренд ће се наставити, али неће значити победу екстремних левичара или екстремних десничара него настанак нових политичких покрета умеренијих, ближих центру, који ће бити опет довољно различити у односу на ове традиционалне партије да могу да привуку нове бираче, пре свега младе“, закључује Крстић.
