Наш саговорник, који је гостовао на недавно одржаном петом фестивалу руске класичне музике „Бољшој“ у Дрвенграду на Мокрој гори, потекао је из познате музичке породице. Био је одличан студент, али су му „карактер и слободољубивост“ у младости донели бројне проблеме. Након анонимне пријаве да на предавања долази с делима Солжењицина и другом неприкладном литературом, забрањено му је да путује у иностранство и да се такмичи.
„Помогао ми је одлазак у војску. Тамо су се заложили за мене код КГБ-а који је морао да ме пусти на миру. Ипак, и даље нисам смео да наступам на Западу. Пропутовао сам цео Совјетски Савез и наступао на најнижим могућим нивоима – у совхозима, школама, домовима културе, професионалним савезима, на Далеком истоку, у Сибиру, на Уралу… тако да сам упознао живот врло озбиљно“, прича овај енергични пијаниста који упоредо с наступима на престижним сценама света, с реномираним оркестрима и композиторима, води четири фондације за подршку талентованим младим музичарима.
Како вам је данас кад наступате на Западу, имате ли проблеме због тога што сте Рус?
— Када изађем на сцену, с публиком немам никакав проблем. Број концерата на Западу се смањио, али зато много више наступам у Русији. Било је случајева у Америци, након уједињења Крима с Русијом: уочи мог наступа с оркестром, дочекали су ме људи с плакатима „Јуриј Розум, враћај се назад у Русију и не дотичи Крим“.
Због чега? Каква је Ваша веза с Кримом?
— Моје име је било потписано у писму подршке уједињењу Крима. Сматрам да Крим историјски припада Русији и да је само због неспоразума и потпуно формално постао украјински у моменту када то ништа није значило, јер ионако није било граница. Касније Борис Јељцин због пијанства, једноставно није тражио да се ствари врате на своје место. И када сам то отворено изјавио, у Украјини сам постао персона нон грата. На гостовању у Америци су ме дочекали представници некаквих украјинских националистичких организација. Концерт је, ипак, одржан, а када се завршио, вођа оркестра ми се извинио и рекао ми: „Ви сте на сцени музичар, желимо да вас слушамо, не интересује нас политика“. Што се Украјине тиче, мислим да ме тамо неко време неће пустити, али уверен сам да то неће вечно трајати. То је апсурд! И мојим венама тече украјинска крв. Шта треба да урадим, да је излијем и пошаљем им је?! То је и тужно и смешно…
Шта је, према Вашем мишљењу, у сржи садашње нетрпељивости између Украјине и Русије?
— Народ је увек био наклоњен Русији и руској култури, али се међународни политичари, амерички, али и европски, држе вечног принципа поделе власти. Када је с Украјином, Русија је превише јака. Совјетски Савез је био превише јак, а када је разваљен, и даље је постојало моћно јединство – Украјина, Русија и Белорусија. Украјина је купљена, многи су пали на ласкаво обећање да ће постати Европљани, да су у Источној Европи, а не на крају Русије, што је, заправо, у корену речи Украјина. На томе се радило врло озбиљно.
А како видите савремену Русију и њену улогу?
— Русија је непобедива! Искрено, не знам коме је горе од санкција, оне су многим земљама нанеле штету, пре свега народу. А ми смо се некако учврстили, ојачали, имамо све што нам треба. Можда нема неке конкретне врсте сира коју волим, али има неког другог. Па добро, могу и без тог сира. Не суочавамо се с мањком културне делатности, долази нам цео свет, а и сами имамо довољно уметника. Живот кипи и комеша се и дај боже да тако и остане. Ја немам везе с политиком, нисам ни у једној партији, нити намеравам да будем. Ипак, видим да је савремена политика усмерена на јачање Русије и то ме радује. У време Бориса Јељцина имали смо распад и разарање земље. И сада има корупције, али не у онаквим размерама. Ако упоредимо свој живот деведесетих година и данас, то су потпуно различите земље и проблеми. Тада смо имали проблем да купимо флашу вотке. Људи су за то живот давали (смех). А сада је проблем да ли купити „мерцедес“ или остати на „фолксвагену“. Још има много људи који су испод границе сиромаштва (нећу да улепшавам ситуацију), али постоји перспектива и, ако желиш да радиш, можеш да радиш и да у складу с тим будеш и плаћен.
Како је младим уметницима у овом данашњем свету?
— Дивим се тој деци, јер су прихватила огроман терет. Није лако уписати се на музички конзерваторијум, јер ако говоримо о плати, можда је боље пасти на пријемном испиту и не уписати се. Ипак, побеђује жеђ за самоизражавањем, за стваралаштвом. У време када сам ја учио и када је земља била затворена сви смо били у истом котлу и кували се у њему – и најбољи професори и најталентованији студенти, нико никуда није могао да отпутује и сви су морали да се такмиче на ограниченом простору.
Многи уметници из Русије напомињу да је цензура у совјетско време била одличан подстицај за стварање генијалних уметничких дела и да би добро дошла савременим ствараоцима, јер се мало шта издваја у савременој уметничкој продукцији. То је прилично изненађујући став. Да ли се слажете с њим?
— Слажем се с тим да треба да постоји цензура када говоримо о нивоу професионалности, да не би свака шуша без икаквог талента доспевала у културу и уметност, само да би провоцирала. А таквих је врло много, смишљају провокације, показују полне органе, а друштво на то пада… За такве јефтине ствари треба да постоји цензура, односно некакав уметнички, експертски савет који разматра и препоручује… Ако неко жели да показује своје полне органе, нека их показује, али друштво то не треба да плаћа, не треба да га финансира држава. Ја нисам присталица забрана, али не треба подржавати лош укус, не сме му се робовати. Извините на изразу, лепо је видети лепу женску позадину, али ако је на свим телевизијским каналима само то, ако нема Достојевског, Бетовена, Чајковског, Микеланђела, онда човеков дух дефинитивно постаје осиромашен и почиње да вене.
То је проблем свуда, не само у Русији.
— Наш истакнути диригент Јуриј Темирканов одбио је да ради многе оперске премијере на Западу. Када види шта се догађа на сцени, баца палицу и цепа уговор, чак и на сопствену штету, јер не трпи безобразлук. Светиње културе неталентована рука не сме да дира. Нека узму савремене сценарије специјално писане за њихове балетске визије, али не смеју да дирају „Лабудово језеро“! Ето, такву цензуру подржавам — цензуру културе, а не политике. Због чега је у Совјетском Савезу цветала култура? Зато што смо имали котао, један, запаљен конкуренцијом. Талентовани људи су тражили могућност да се некако изразе и смишљали су алегорије… Осећали су неку унутрашњу напетост, накупљање паре, која је под притиском достизала велику висину. Сада је све ослабљено: ако не желиш овде да радиш, можеш на Запад, ако имаш нешто вредно, тамо ће те дочекати раширених руку. Време је хаотично, на глобалном нивоу је тешко изразити се, али упечатљива, раскошна личност и даље не зависи од тога, јер има ту конкурентност у себи. Таква личност ће у било каквим условима достићи небеса.
