Победник престижног међународног такмичења „Чајковски“, изузетно надарени млади виолончелиста Нарек Хакназаријан, био је гост четвртог музичког фестивала „Бољшој“ у Дрвенграду на Мокрој Гори. Са задовољством је прихватио позив оснивача тог фестивала Емира Кустурице да наступи пред публиком на Мећавнику, као и да своје знање подели са младим колегама из Србије, Републике Српске и Русије. Кустурица је, наиме, како нам је рекао, редитељ на чијим је филмовима одрастао, а сада се и изблиза уверио да је реч о „човеку који није са ове планете“.
Нарек Хакназаријан је у Дрвенграду наступио друге фестивалске вечери, у пратњи Симфонијског оркестра „Бољшој“, под диригентском управом Србољуба Динића. Хакназаријан је испунио висока очекивања публике која га је испратила овацијама и дуготрајним аплаузом.
Са тим младим уметником, који је у Србији први пут, разговарали смо уочи концерта, у једном од кафића у Дрвенграду. Хакназаријан је одушевљено прихватио овај разговор, будући да веома воли да слуша Спутњик радио Јерменија.
Наступате у великим и престижним светским дворанама, како на Вас утиче овај амбијент и да ли Вам се допада концепт овог фестивала?
— Атмосфера је предивна. Заљубио сам се на први поглед, чим сам изашао из аутобуса. Мој брат, који живи овде у Србији, рекао ми је да су Србија и Јерменија веома сличне по темпераменту, топлини, гостољубивости, душевној непосредности. Дошао сам овде и уверио се у све то, осећам се као код куће овде међу Србима. Чак и визуелно има доста сличности између Јерменије и Србије. А концепт овог фестивала је очаравајући. Нажалост, ове године је време донекле омело потпуну реализацију концепта концерата под ведрим небом, али изванредна је чињеница да из свих углова овог сеоцета допиру звуци музике, тако нешто нигде нисам чуо. Све је организовано тако да куда год кренеш, чујеш музику. Овде свира виолончело, тамо пијанисти, на трећем месту вежба оркестар. Све је то стваралачки таленат, организаторски таленат, величина Емира Кустурице.
Да, хтела сам да Вас питам какав је утисак на Вас оставила личност Емира Кустурице?
— Ја сам човек који је одрастао на филмовима Емира Кустурице. Кустурица је за мене неко ко није са ове планете. То је геније, један од највећих у 21. веку. Његови филмови „Андерграунд“, „Аризона дрим“, „Црна мачка, бели мачор“ — то је све већ класика. Срести се са тим човеком и добити позив за наступ на овом фестивалу, то је велика част, несумњиво.
Говорите о томе да Вам је музика на првом месту, то је и очекивано. Занима ме шта Вас још интересује?
— Све што емоционално и духовно развија човека. То су и филм и књиге и сликарство и архитектура, као и друге врсте музике. Обожавам џез, обожавам рок, реп…
Да ли то изводите на концертима?
— Једно време сам изводио џез композиције, пошто много волим џез. У мом репертоару има неколико савремених композиција које звуче више као рок него као класика. Веома волим да експериментишем. Мој основни критеријум у музици јесте да није важно какав је стил, него да одише талентом и да буде добро. То може да буде Бетовен, може бити Кристина Агилера, а може да буде и Еминем. Сматрам да су све то генији у својим областима. Свако од њих има право да постоји и да се развија и да их људи воле и слушају.
А што се тиче Ваше народне, јерменске музике, која нама овде није тако блиска, како њу доживљавате?
— Ја сам Јерменин срцем и душом, Јерменин сам у свему и поносан сам на то. Наравно, наша народна музика је нешто посебно. Често то изводим када наступам са оркестром. Када бирам репертоар за концерт, увек имам више варијанти, волим да изненадим и самог себе. Јерменску музику такође свирам и веома је волим и сматрам да је толико дивна да је заслужила да је чују људи широм света. Веома ми је драго што је традиционални јерменски инструмент дудук стекао такву популарност у свету. Чак се и у холивудским филмовима често може чути.
Да ли је то што сте изабрали виолончело случајност?
— Искрено, нисам га бирао ја, него моји родитељи, односно моја мама, пијанисткиња, која веома воли виолончело. Отац је виолиниста. Не знам, мислим да јој је то некакав матерински инстинкт рекао да сам ја рођен за виолончелисту. Испоставило се да је погодила право у мету, јер ја не могу да замислим свој живот без виолончела. То је без сваке сумње најлепши инструмент на планети, који је по свом звуку најближи људском гласу и људској души. Неизмерно сам срећан и захвалан својим родитељима што су одлучили да од мене направе виолончелисту.
Ко је од великих виолончелиста највише утицао на Вас?
— Сматрам да сам изузетно срећан човек што сам имао могућност да више од три године похађам мастер класове код највећег од свих — Мстислава Ростроповича. Био сам у прилици да разговарам са маестром и да се нахраним његовим духом и огромном личношћу и, наравно, да добијем мноштво вредних музичких савета. Са њим сам прошао многа дела Шостаковича, Прокофјева, то су композиције које су писане управо за Ростроповича и које су писане у сарадњи са њим. Он ми је испричао много прича, непосредно од самих композитора, у вези са деловима њихових композиција, шта су осећали, шта су мислили, шта се испод тога крије. То заиста нема цену.
Може ли уопште уметник икада да престане да учи?
— Када престане да учи, онда је већ престао да се развија и више није уметник. Нема тог дела које човек може да одсвира савршено, тако нешто не постоји. Има једна изванредна прича о једном од највећих виолончелиста 20. века Пабла Казалса. Он је успео да постигне све у свом животу, али је сваког јутра, до своје 90. године, изводио Бахових шест свита. Свако јутро! И када га је пред крај живота један новинар питао: „Маестро, Ви сте већ све у животу постигли, због чега свако јутро свирате те свите?“, он му је одговорио: „Знате, надам се да ћу се једног лепог дана пробудити и схватити да сам их коначно научио“.
Рекли сте ми пре овог интервјуа да је Ваш најбољи пријатељ — директор радија Спутњик у Јерменији. Како је Спутњик прихваћен у Јерменији, какав је одзив читалаца и слушалаца?
— Веома волим Спутњик, његов сам фан на Фејсбуку. Он увек има правовремене информације, увек међу првима извештава о догађајима. Веома волим и Спутњик радио у Јерменији, јер су тамо увек веома релевантни гости. И ја сам сâм био тамо неколико пута и тим је изузетно професионалан, све се ради на највишем могућем нивоу. Давао сам много интервјуа, али веома ми је пријатно да разговарам са Вама или са Спутњиком Јерменије јер питања имају смисла, разговор је интересантан, нема шаблона.
Да ли пратите оно што се дешава у свету? Ви се бавите музиком, лепим, племенитим стварима, како посматрате то што се догађа око нас?
— У свету је, нажалост, кошмарна ситуација. Ја се, наравно, као музичар, трудим да будем у свом свету и да не уочавам тај кошмар који се збива. Чини ми се да је свет сада једно велико буре барута и да ће сваког часа експлодирати. И сукоб Јерменије са Азербејџаном, и расизам у Америци, терористички напади у Француској, Бриселу… све је то кошмар. Живим у Бечу, родитељи су ми у Москви, стално путујем у Америку, али нигде се не осећам сигурно. У Америци може да ме убије полицајац, у Европи може да ме убије бомба, у Русији постоји напетост због бесмисленог рата у Украјини, два братска народа су се посвађала… све је то веома непријатно.
Може ли уметност то да победи?
— Делимично побеђује, јер после концерта осећам да су људи умирени. Понекад ми кажу да су последњих недеља били у депресији и да им је после концерта постало лакше. Ја се трудим да у том рату учествујем на свој начин, да умирујем људе и да уносим мир, ако не у реалан живот, онда у људске душе.
