Варади у интервјуу Танјугу поздравља позив председника Александра Вучића на отварање дијалога о будућности Косова као прилику да се шира јавност „упозна са стварношћу“, јер ће, како каже, ако она постане општепозната и призната, и преговарачима бити лакше.
Неће морати, како каже, да бране митове, већ ће лакше моћи да преговарају за најбољу од могућих опција у интересу Србије, а то је, по његовом мишљењу, персонална и територијална аутономију Срба на Косову, и линија испод које се не смеју спустити српски интереси.
„Да се Косово ’врати‘ и постане део Србије, мислим да у овом часу, мада то није лако рећи, није реално. Али, нисам свезналица… А то да се српске цркве, манастири, културна и језичка права заштите путем персоналне и територијалне аутономије, то је оствариво. То би било праведно и могуће. То је остварив циљ“, каже Варади и прецизира да мисли на територијалну аутономију северног Косова.
Верује да би то и за Европу било неспорно и сматра да се преговарачи морају заложити за то да Срби на Косову и Метохији и убудуће могу да живе као Срби, „да сачувају језик, културу и своје српство“.
Тај предлог се, истиче, мора изнети на сто пре договора о коначном статусу српске покрајине.
Варади понавља да је унутрашњи дијалог о будућности Косова и Метохије, мада не верује да је могућ консензус, јако важан, пре свега да би се јавност упознала са чињеницама.
Он подсећа на међународне околности и фактичко стање у оквиру кога се одвијају ови преговори:
„Са становишта струке којом се бавим, проглашење независности Косова било је противно међународном праву, али о томе је Међународни суд правде избегао да изнесе стварно мишљење. Дато је једно саветодавно, које не иде у прилог Србији. Уместо да се каже да ли је само одвајање у сагласности са међународним правом, речено је да изјава, односно декларација о независности није у несагласности са међународним правом. Тако је заправо избегнут одговор на право питање“.
Варади додаје да уз то не треба заборавити да су готово сви западни политичари, који су поздравили ту одлуку, рекли да проглашење независности Косова није преседан, те да треба имати на уму да они који „верују да су дошли до једног узорног решења неће то мишљење променити“.
Зато се поставља питање да ли чињеница да је међународно право на нашој страни, мада то међународни суд правде није потврдио, треба да буде оријентир за даље потезе Србије или не?
„Требало би да се суочимо са тим да Косово дефакто правно данас није део Србије — без обзира на то да ли треба да буде, без обзира на то шта праведно или није — јер ни законодавна, ни административна, ни судска власт Србије се тамо не простире. У тој ситуацији говорити да ћемо сачувати Косово није сасвим адекватна реторика. Тешко је сачувати оно што није у нашем поседу“, каже Варади.
Он подсећа на конкретан пример и објашњава да би, да је Рамуш Харадинај на захтев Србије изручен Београду, Нишу, Суботици, то било изручење Србији, али у случају изручења Приштини — „он не би био изручен Србији“.
Варади скреће пажњу на још једно питање над којим јавност у Србији треба да се замисли, а то је: „Шта би би било када би Косово стварно постало део Србије“?
„Реалност је да је реч о око два милиона људи, од којих преко 90 одсто већ две деценије и дуже живи у једној сасвим другачијој политичкој и социјалној култури. Потом, какве би биле економске последице тога?“, пита се Варади.
„О свему би требало размислити, све те хипотезе узети у обзир, да видимо шта би било кад би било“, сугерише.
„То би требало да буде део дијалога и да се у оквиру тих чињеница тражи одговор. Уместо у митовима, да се тражи одговор у чињеницама“, каже он.
На питање очекује ли да би из дијалога, који је практично већ почео, председник Вучић и српски преговарачи могли да извуку и неко меродавно мишљење и аргумент више у нашу корист, односно види ли он као стручњак неко правно решење које би омогућило нормализацију односа са Приштином без „губитка Косова“, Варади каже да нема довољно сазнања о току преговора да би могао да понуди одговор на ово питање.
„Да бих о томе стручно дао мишљење требало би да будем много ближи поступку преговора, а ја то нисам. Према томе, човек може бити стручан једино у питањима у која је ’заронио‘“, примећује професор.
„Тај дијалог не може да дâ баш директно упутства преговарачима. Он пре свега може да поправи атмосферу у којој ће моћи да се преговара“, закључује Варади, уз опаску да преговарачи, наравно, треба да буду на висини своје струке и да ту нико ко није на висини струке не може да буде од користи.
