Потпуно је излишно и бесмислено полемисати о томе да ли је Србији потребан дијалог о Косову и Метохији. Тај дијалог никада није смео ни да прекине. Тај дијалог мора увек да траје.
Србија мора непрекидно да промишља, мења стратегију, предлаже решења, намеће идеје, економски јача, војно снажи, све док не поврати потпуно своју колевку.
Зато се и садашњој власти више може замерити што већ није отворила унутрашњи дијалог док су трајали Бриселски преговори него што тек иницира разговоре.
Питање је што договорена решења у хладним ЕУ офисима већ нису стављена на сто најважнијих институција и пред јавност Србије. Што, у ствари, ниједна овдашња власт није питала националну памет пре сваког корака напред у „преговорима“ са приштинским лидерима под палицом бриселских бирократа — како даље.
Али добро, никад није касно.
Суштинско питање, дакле, није треба ли Србији дијалог о Косову, него — шта је циљ дијалога.
А циљ и резултат унутрашњег промишљања свих релевантних фактора у земљи мора да буде само један — Како да заштитимо сународнике на Косову и Метохији и како да формулишемо стратегију да се једног дана јужна српска покрајина врати Србији.
Не постоји пречи национални, стратешки задатак од тога. Тај задатак нема временски оквир, нема рокове, нема „поглавља“ али као што свака озбиљна нација има историјски циљ, то мора да буде перманентни циљ Србије. Кад год да буде остварен.
Други задатак је да Србија до своје отете покрајине дође без рата. То се подразумева и зато делује сувишно опомена академика Душана Ковачевића да Србија мора да отвори дијалог о Косову да не би више никад ратовала.
Србија је, наиме, већ ратовала за Косово и Метохију и резултат је Кумановски споразум и Резолуција 12 44, по којима је наша јужна покрајина остала саставни део Србије. Није изгубљена како то многи желе да прикажу.
Не, није овде тема рат.
У дијалог о судбини Косова морају поред политичара, учених глава у САНУ, црквених великодостојника, интелектуалаца, универзитетских професора, да се укључе демографи — да се рађа што више Срба; привредници, да се наши сународници што више финансијски помогну; културни радници, да свакодневно Срби са Косова осете припадност својој држави. Морају да се укључе и стручњаци за високе технологије, рокери, врхунски спортисти, уметници, угледни домаћини, успешни председници општина. Морају да се укључе сви који могу да помогну.
Косово је отето. Бесправно, силеџијски. Косово јесте признала моћна Америка и богате земље запада. То јесте реалност али то није реалност коју смемо да прихватимо.
Косово је Србија. По међународном праву, по историјској тапији. То признају најмногољуднијих земаља света, Русије, Кине, Индије, Бразила… То јесте реалност и то је реалност коју морамо да прихватимо.
Није Србија земља у којој се први пут води „унутрашњи дијалог о Косову“. После широког консензуса 2006. године усвојен је Устав Србије који у самој преамбули опомиње да су Косово и Метохија саставни део Србије. Тај највиши државни акт подржале су све тада релевантне и ривалске странке у земљи — ДСС, СРС, ДС, СПС, Г17, партије националних мањина, СПЦ, све традиционалне цркве, САНУ, најугледнији правници, а на референдумско гласање је први пут изашао и Његова светост патријарх Павле. Значи, није Србија земља без циља.
Али време је да подвучемо црту.
После Бриселског дијалога ударили смо у зид. У Приштини се спрема влада која је спремна да све договоре згази. У Приштини се спрема влада коју би могао да води ратни злочинац. У Приштини нико није вољан да формира Заједницу српских општина која је нашем народу била трачак наде у опстанак. У Приштини само инсистирају на једном — да Србија призна Косово.
Са друге стране, велике силе приморавају Србију да потпуно одустане од Косова. То је закулисна намера и Европске уније иако пет чланица није признало Косово. Сигурно је, нема уласка у ЕУ и нема политичке подршке САД уколико Србија не одустане од своје јужне покрајине.
Зато је битан дијалог унутар Србије. Без политичарења и јефтиних поена. Без скривених намера. Без петпарачког тактизирања. Без закулисних подметања. Непрекидан дијалог.
Ајмо, очи у очи. Да одговоримо на питање — како да сачувамо наше Косово. Независно од међународних шаргарепа, како ми да приступимо косовском чвору у годинама које долазе. Како да вратимо отето?
За сто година Европска унија можда неће ни да постоји, али ће и тада Косово бити део Србије. Осим ако од њега не одустанемо. А то не сме ниједан рођени Србин.
Јер, тачно је, политику не воде Лазереви митови и Милошеве клетве, али тачно је и да су они дубоко генетски и архетипски усађени у кôд Срба и да нико не сме ни да проба да их искорени.
Зато, нека дијалог почне!
