Нови Закон који ће посланици разматрати већ на јесен, отвориће врата странцима и омогућити им да постану власници војних фабрика са највише 49 одсто акција.
Домаћа наменска индустрија окупља око 50 фабрика у којима је запослено 10.000 људи. Предузећа која су у власништву државе извозе 90 одсто производње, а фабрике одбрамбене индустрије Србије прошле године произвеле су и продале оружје и муницију вредне 490 милиона долара. Највеће произвођаче оружја и муниције Влада је ове године помогла са 50 милиона евра директне финансијске подршке.
Да ли ће страни капитал дати замајац српској војној индустрији или ће ипак угрозити одбрамбену моћ земље?
Председник синдиката „Застава оружје” Драган Илић истиче у разговору за Спутњик да за њих ово питање представља велики проблем који се не сме решавати приватизацијом, поготово не онако како је до сада спровођена приватизација у Србији.
„Војну индустрију су стварале генерације и развијале је и чувале кроз нове производе и куповину лиценци. Она је одувек била од стратешког интереса земље и обезбеђивала је одбрамбену моћ. Самом продајом продала би се и искуства и знања и сва технологија које прати производњу“, наглашава Илић.
Он наводи да би продаја угрозила безбедност земље јер наменска индустрија производи оружје за потребе очувања земље и становништва.
„Замислите само шта би се догодило ако једног дана страни инвеститори услед недостатка упослености повуку своју опрему, напусте фабрике и доведу нас у безнадежан положај“, пита се Илић и објашњава да су наше фабрике од 2005, када је тадашња Влада донела одлуку да оне не иду у приватизацију, забележиле узлазну криву, што говори о виталности и о опаравку с обзиром да је за време бомбардовања на њих бачено више од 200 пројектила.
За кратко време оне су успеле да се опораве и да дођу до нивоа да су данас врло конкурентне на светском тржишту. Производи ових фабрика јако су тражени, имају веома малу заступљеност увозних компоненти и остварују веома велику добит.
„За нас је продаја војних фабрика издаја националних интереса и зато ћемо инсистирати на ширем друштвеном консензусу, а не да само власт одлучује о тако битном питању“, каже Илић.
Отварање врата странцима — двосекли мач
Војни аналитичар Андреја Млакар сматра да је улазак страног капитала у српску стратешку грану мач са две оштрице и да се овим отвара једно ново поглавље које са једне стране може бити корисно, али са друге стране може имати негативне последице.
„Ми сад не можемо знати ко ће бити потенцијални купац или улагач у војну индустрију. Такође никада нисмо урадили биланс пословања наменске индустрије, предузећа која би била понуђена на продају, а не знамо ни који ће сегменти наменске индустрије бити приватизовани“, објашњава Илић.
Према његовом мишљењу, суштинско питање је ко ће бити заинтересован за улагање у српске фабрике.
„Ако би, на пример, руске компаније ушле у наменску, то би значило напредак и помак, пре свега у погледу израде оклопних возила и артиљеријских система. Наш топ хаубица ’Нора‘ користи шасију руског ’камаза‘ али цивилну верзију. Ако би они ушли у војну индустрију, самим тим би цена ’Норе‘ значајно пала, тако би доступност тржишта других земаља била још већа, а војска Србије би добила квалитетан артиљеријски систем. Затим имамо случај са куполом ’Лазара 3‘, калибра руског топа ’Шипунов‘ од 30 милиметра, купола МБ 0203 која се користи за модернизацију руских БТР точкаша. И по том питању руска индустрија би могла да начини значајан помак“, прецизира Илић и наводи да би српска војна индустрија могла би да буде унапређена и ако би јужноафричка „Парамаут груп“, приватна компанија бивших инжењерa корпорације „Денел“ активно могла да ради на развоју оклопног возила „Милош“ јер би значајно унапредила његове карактеристике.
С друге стране, ако би пушчана муниција била предмет интересовања странаца, за Србију би то могло да представља проблем.
„Ако држава одлучи да прода комплетан пакет, борбена готовост Србије би била значајно угрожена. Изгубили бисмо једног снабдевача и морали бисмо по тржишним ценама да купујемо муницију“, каже Млакар.
Наш саговорник закључује да све зависи и од тога које ће се фирме приватизовати јер и на том тржишту постоје фирме које су озбиљни играчи и оне које производњи приступају дилетантски.
„Ми смо навикли да је у последњих 50 година наменска индустрија под патронатом државе, што је такође неодрживо стање. Али ако се приступи приватизацији, онда треба омогућити квалитетним фирмама да уђу на тржиште“, истиче Млакар.
А како је у ЕУ?
Наменска индустрија у Европској унији је одавно у приватним рукама, а удео државе у њима је веома мали и пре свега заснован на кооперацији.
Свој удео држава поседује још у Француској, Пољској, Бугарској…
Удео приватних компанија је велики посебно у Чехословачкој, Словачкој, Словенији, Хрватској — која је потпуно приватизована а држава само обједињује произвођаче и олакшава маркетниншки продор на поједина тржишта.
У Србији и БиХ војна индустрија у рукама државе
Ситуација са уделом државног капитала у наменској индустрији донекле је остала непромењена у БиХ и Србији, где су та предузећа већином у државном власништву, али се појављују и мања приватна која су основали бивши радникци наменске, официри техничке струке, који су били активно укључени у процес производње наоружања.
Занимљиво је да Србија, осим компанија које се баве продајом и производњом у државном власништву СДПР, има и једну приватну компанију за производњу наоружања „Јомил груп“, која производи лако оклопно возило „Паланка негра“ за армију Анголе.
