Гост радио-емисије „Спутњик интервју — од четвртка до четвртка“ појаснио је да је потпредседник Владе и лидер социјалиста Ивица Дачић, заправо, изнео три предлога.
„Један је разграничење, које би обухватило север Косова. Тај део Косова и Метохије никад неће признати власт Приштине. Други предлог је Заједница српских општина, која се не би односила на север, него на велике енклаве на југу, и треће — екстратериторијалност манастира. То су та три конкретна предлога о којима би Албанци требало да размишљају, ако имају политичког разума, мада је велико питање до које мере њих носи демагогија, неки тренутни изборни интереси, и тако даље“, рекао је Марковић.
А стране у Србији, било да је то САНУ, црква, политичари…? Колико су њихови ставови о Косову и Метохији удаљени?
— Па ми немамо ставове. Шта је став? Можете ли да цитирате тачно нечији став о Косову? Ово је покушај да се дође до било каквог става.
Да ли је могуће доћи до неког јединственог става у тим структурама?
— Немогуће је да то буде један став. То може да буде једна пливајућа стратегија, где има неколико могућности којих пре свега актери преговора треба да буду свесни. Неки ставови су просто преговарачке позиције, а неки ставови су те такозване „црвене линије“ испод којих не бих смело да се иде.
Да ли су наше актуелне политичке елите спремне да дођу до јединственог става, односно, да бар искрено разговарају о Косову и Метохији?
— Постоји снажан политички легитимитет Александара Вучића и владајуће коалиције. Он има могућност да „протера“ кроз Скупштину, мање-више, шта год хоће, тако да он има једну шансу коју није имао ниједан политичар од времена Слободана Милошевића. Има довољно подршке да може да изгура свој став. Оно што је ту битно је на који начин ће се доћи до става. Најбоље би било да се до става државе дође једном широком дискусијом, без претходног етикетирања.
Рекли сте управо да Вучић има, да не кажемо „ту моћ“, али ту снагу у парламенту да прогура поједине идеје. Шта би то могло да буде?
— Па не знамо још. Они који унапред нападају све што уради Вучић кажу да он жели да легитимише капитулацију и признање Косова, али то не мора да буде тако. У сваком случају, ми не добијамо ништа одлагањем чак ни размишљања о Косовском питању. Најлакше је рећи „Косово је света српска земља!“. Има људи који олако то користе — рецимо, „даћемо живот за Косово“, при чему не показују спремност не да умру, него не показују спремност ни да живе на Косову! Ти људи који тврде да би умрли за Косово, за почетак би требало мало да живе на Косову, да покажу другима примером, да на пример шаљу децу у кампове у Штрпце. Ако толико волиш Косово, онда пошаљи дете у Штрпце преко лета…
Да ли је ово сада реална брига за Србе на Косову и Метохији?
— На Косову и Метохији заправо не постоји јединствена ситуација. Сасвим је другачије стање јужно од Ибра и северно од Ибра, тако да ја не знам коме одговарају ове нејасноће с границама, с режимима, с нарко-картелима. Засад, нарко-картели су највећи добитник ове нејасне мрље на мапи данашњег Косова.
Када причамо о Косову и Метохији, заиста ретко причамо о животу Срба и о томе како они тамо живе и како да преживе. Колико Србија води рачуна о њима?
— Ми никад не причамо о Албанцима. Да нам врате Косово све до Проклетија, шта бисмо радили с Албанцима? Колико људи међу нашим политичарима и интелектуалцима зна албански? Замислите само — да ли неко у администрацији у Београду зна албански?
Када смо, по вама, „изгубили“ Косово и Метохију?
— Ја бих то питање обрнуо: кад смо га имали? Када је наша држава владала Дреницом? Када су житељи Косова били заиста одани држави? Даћу пример, да видите у чему је поента. Чеченија… Део Чечена је веома одан Русији. Они су врло подељен народ, где је део веома одан Русији, и то не мали. Дали су огроман број народних хероја у Другом светском рату. Али ми немамо лојалне Чечене. То што је било такозваних лојалних Албанаца, па ми смо њих мање-више издали. Они су најстрашнији жртве ратних злочинаца као што су Харадинај и Тачи. Да ли је икада већина албанског становништва прихватала Србију и Југославију као своју отаџбину, макар у оној мери у којој су Чечени или Дагестанци прихватали Русију?
А шта онда тачно покушавамо да „вратимо“?
— То је велики проблем што ми, заправо, размишљамо о празној земљи, а та земља никада није била празна. Ту углавном живи народ који мрзи нашу државу. Ми смо од 1912. године маштали да они некако оду у Турску, чак је било неких преговора о томе, али то није било реално. Када нису отишли у Турску у првих 20 година кад је то било реално, после тога је постало немогуће. Та комунистичка идеја — да се Косово припоји Албанији и да Албанија буде седма република — нама делује као ужасна издаја, али је Титу деловала практично. Ако је седма република Албанија, онда је свеједно да ли је граница 100 километара горе или доле. Наравно, Тито се лако поигравао српским границама, а српским комунистима је било свеједно, али ипак, то се није десило… Вероватно пре захваљујући Информбироу него патриотизму српских комуниста.
Да ли би Косово заиста могло да у једном тренутку да постане проблем који је решен, или је то „замрзнути конфликт“, који ће трајати заувек?
— Има таквих ситуација које функционишу без великих проблема — рецимо, Кипар…
Да ли је можда пут ка Европској унији уједно и пут ка решењу проблема?
— Косово би у будућности заправо било мањи проблем од Кипра, јер Турска никада неће бити чланица Европске уније, а Албанија и Србија, вероватно хоће. Улазак у Европску унију ће релативизовати границе. Што би рекао Мики Михајловић, директор Радио Београда и један од ретких људи који озбиљно познаје ту проблематику: „Те ствари не решава геометар, него договор два народа“. И то је договор у ком треба да учествује и Тирана. Кад смо с Тираном имали добре односе, двадесетих и тридесетих година 20. века, онда је косовски проблем био мањи. Тирана, која је по менталитету и по политичкој култури другачија од Приштине, могла би да буде користан сарадник у проналажењу тог решења.
Крајем деведесетих година нуђено нам је да Албанцима с Косова дамо „више од аутономије, мање од независности“…
— То се звало „74 плус“. Била су разна имена тог аранжмана…
Ствари су се до данас много промениле?
— Проблем је у томе што смо нисмо успели да преговарамо са умеренијим људима, и вероватно смо својом кривицом екстремизовали албанску политичку сцену. Албанца најинтегрисанијег у нашу политику, Азема Власија, ми смо ухапсили, а нико не зна зашто. Пристојне и мирољубиве људе као што су Ругова и Фехми Агани смо потпуно маргинализовали. Одлагањем преговора у свакој следећој тури добијали смо горе преговараче с њихове стране, али и горе понуде. Сад имамо Аљбина Куртија, који је најгори на речима, што не мора да буде.
Да пређемо на геополитику. Како сада, по вашем мишљењу, могу да се нормализују однос Русије и САД, с обзиром на нове америчке санкције?
— Оно што забрињава је да су чак и либерални Американци увек одушевљени неком оштром мером против Русије. Како то да су санкције Русији једино око чега се уједињују републиканци и демократе? Зар је могуће да је то хладноратовско наслеђе толико снажно, да они не схватају да је Хладни рат прошао, да Русија ником није претња? Коме Русија то прети? Крим је био руски — он је једном самовољном одлуком комунистичког диктатора предат другој совјетској републици. Значи, ако историјски гледамо, Крим није никакав проблем. Ово може да има за последицу нешто неочекивано, а то је да се коначно Европа еманципује и „одлепи“ од Америке. Даље затезање односа с Русијом доводи Европску унију у велике проблеме. Европа би требало да се усправи и да више не буде амерички протекторат, што је до данас била.
Амерички потпредседник Мајк Пенс посетио је Црну Гору само неколико месеци након њеног уласка у НАТО, и поручио да црногорска храброст у фази „руског притиска“ надахњује свет…
— За шаку долара црногорска политичка елита бацила је све традиције Црне Горе. То је народ који је дао руске принцезе, који је имао царску заставу… Чак је црногорска застава заправо руска царска застава, само су јој променили боју… Ово је редак случај да клептократски интерес једне мале, пљачкашке елите до те мере промени не политички курс, него судбину једне државе.
А како видите Пенсову похвалу Црној Гори, да „није пала под утицај Русије“…?
— Црна Гора, с једним бродом и четири хеликоптера? Она има, наравно, неки мали стратешки значај, зато што затвара улаз у Јадран, и Руси више изван Сирије немају приступ топлим морима — па је то, заправо, уједно порука за све друге. Ми смо, чини ми се, спремни да макар на речима похвалимо свакога ко изда Русију и ко пређе на нашу страну. Међутим, американофилија увек подсети на тужну судбину Украјине, која од окретања против Русије није добила ништа. Лако је подржати Црну Гору кад то ништа не кошта. Нека онда Украјинци добију макар „бели Шенген“, ако их Запад толико воли да је због њих спреман да Русији уведе санкције.
Да се осврнемо још једном на Пенсову посету Подгорици? Једна од главних порука коју је послао јесте да Западни Балкан припада Западу…
— То је једна уска перспектива. И Русија припада Западу у глобалној перспективи. Руси, Кинези или Јапанци, или Индуси — где је народ, ако гледате мапу света? Да ли су они у источној Азији или Европи?
Да ли би се могло рећи да је Америка у Подгорици поново разбудила Хладни рат?
— То је сукоб у ком ће Америка успети да антигонизује против себе две-три велике светске силе. Вашингтон је добио Хладни рат кад је направио споразум с Кином, а сада су вратили Кину на сарадњу са Русијом… Тако да је највећи тријумф САД у Хладном рату било Кисинџерово помирење са Кином. Пекинг ће највероватније током следеће деценије бити близак савезник Русије, а остаје да се види шта ће Индија да уради — онда вам остају савезници као Црна Гора, Мађарска и Пољска.
