Нову Пантићеву прозну збирку „Када ме угледа оно што тражим“, коју је објавио београдски „Архипелаг“, чини петнаест прича о обичним људима и њиховој свакодневици која их непредвидивим и неочекиваним стазама води ка једином, неизбежном циљу. „Све што радимо, радимо уочи смрти“, каже један од јунака ових прича. Пантићеви јунаци у међувремену воле, друже се, пецају, сећају се, греше, праштају, уче да живе.
„Смрт је нека врста тематског ауторитета. На том питању пада филозофија, а књижевност је пронашла шехерезадински модел заваравања: причам ти причу да бисмо бар на тренутак заборавили на сопствену коначност. Моћни контрапункт, до којег је мени веома стало, јесте љубав — она не може да укине ту мисао, али може да осмисли наше животе“, каже Михајло Пантић у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“.
Један од јунака у Вашој збирци каже да је поглед у море — поглед у смрт. Много пишете и о реци и познато је да је веома волите. Може ли се река схватити као живот, а море као смрт, како Ви видите ту симболику воде?
— Сећам се давног разговора с Јованом Христићем који ми је, цитирајући неког филозофа, рекао: „Реци ми који елемент волиш и рећи ћу ти ко си“. Тај елемент је, дефинитивно, море. Монтерлан каже, а Андрић га цитира: „Поглед на море је поглед на нашу коначност“. Ваљда зато што је бесконачно. Морате признати да кад станете пред пучину имате врло јак осећај самоприсуства, тада је ваше постојање интензивно, баш зато што сте „пред тим силама немерљивим“. А река је део моје свакодневице, одрастао сам поред Дунава. Он ће још дуго одлазити, генерацијама и генерацијама, и никада неће отићи, а кад ми одемо, то ће бити дефинитивно.
Једна Ваша јунакиња обраћа се угледном писцу, захваљује му што јој је помогао да пронађе истину: одлучила је да се замонаши и да напусти мужа и малу децу. Сам писац је затечен и осећа извесну нелагоду због тога. Да ли се Вама десило да Ваше приче изазову ефекат потпуно супротан од жељеног?
— Прича има онолико верзија колико има читалаца. Свако реагује на причу тако што тражи паралелу или сличност у свом искуству. Ова прича је, рецимо, настала од нека три, четири флеш искуства. Једном сам на Ушћу видео старијег човека који вози близанце у колицима. То ми је било занимљиво, ништа друго. Потом ме је пре неколико година на улици зауставио господин који ме је ословио именом и питао како сам. Нисам знао ко је човек. Испоставило се да је то неки мој друг из детињства ког нисам видео деценијама. Најзад, у новобеоградском Блоку 21 изграђена је црква. То је био најбезбожничкији део планете, подигнут у бари, у песку. Ту су живела деца нове класе и вере, официри, нижи државни службеници који су одбијали сваки религијски импулс. А онда, турбуленције и преокрети: људи који су почели као скептици, агностици, завршили су као религијски мистици. Све су то конкретни подстицаји из реалности.
У једној од прича описујете долазак Бранка Ћопића у једну београдску основну школу. То је велики дан, сви су узбуђени, и деца и професори. Да ли је могуће замислити такав дочек неком писцу у данашњој школи?
— У вези с тим имам много невероватних анегдота… У Бечу, на књижевној вечери, скупио се грађански слој који је у Бечу врло јак… И домаћин који ме је представља каже: „Посебно ми је задовољство да поздравим нашег уваженог писца Панту Михајловића“. Ето, видите! Кад је долазио Ћопић, ми смо цичали. Сви су били узбуђени, чак су и социјалистички наставници који су глумили строгоћу били меки као памук. Данас је све потпуно супротно, јер се променила улога књижевности у нашим животима. Нисам сигуран да било ком дванаестогодишњаку овде или у Европи значи било који писац, какав год да је.
Шта се променило? Да ли је то примат визуелног над вербалним или нешто друго?
— Цивилизација иде у правцу визуелног аналфабетизма. У данашњој штампи доминирају слике с насловима који немају везе… напросто нас претрпавају. Књижевност изискује човеково време. Да бисте прочитали моју књигу скромног обима, морате да дате један дан свог живота. А да ли смо спремни да постанемо пасивни конзументи визуелних садржаја који не морају да размишљају како изгледа Ана Карењина, јер је она Сандра Булок, на пример? Свако ко је читао Ану Карењину, у њој је видео љубав свог живота. То је једна врста индивидуализације. А ово што се сада назива књижевношћу само је серијска продукција стереотипа. Писци бестселера су врло слични радницима у фабрици: стварају производ који задовољава циљну групу, односно, има тржишну вредност. Ја то предајем на креативном писању — шест или седам стереотипа без којих не можете да напишете сценарио. Ако искључите романсу у покушају, Ви радите погрешан домаћи задатак. Али то није уметност.
Ви сте у НИН-овом жирију. Да ли наилазите на те стереотипе у романима који конкуришу за НИН-ову награду?
— У извесном проценту, да, али кад дођете до ужег избора, до десет, дванаест књига, одговорно тврдим, нећете изгубити дан. То је књижевност, остало је продукција. И то је легитимно, али није легитимно да човек који се исповеда сопственом компјутеру помисли да то мора да буде схваћено као књижевно релевантна чињеница. Мислим, међутим, да је наша књижевност боља од своје социјалне акустике, социјалног рефлекса. То потврђује податак колико је књига српских писаца преведено последњих 15-20 година. Иву Андрића преводе на корејски. Зар то није чињеница којом бисмо морали да се подичимо? Црњански — књига године у Француској. Цео Тишма је преведен у Немачкој, Албахари има не знам колико превода у свету. Тиме треба да се хвалимо и поносимо!
Како видите нове генерације, своје студенте? Многи професори кажу да млади људи не умеју да комуницирају, да су много мање образовани. Да ли је заиста тако?
— Моје искуство професора је најбољи део мене. Могу само да им захвалим што ме чине млађим него што јесам. На неки начин ме подстичу да будем концентрисан, да покушам да разумем шта раде. Увек има даровитог света који је спреман да се посвети до краја, да учи, да мисли, да разговара, да заузме позитиван, конкретан и конструктиван став. Ја их зовем „чувари ватре“. Свакодневица је таква каква је. Нема потребе да је нагрђујемо. Она је довољно нагрђена. Свет у ком живимо је ужасан и ради против појединца, али на неким острвима, у оазама, и даље живи неки пламичак. Често кажем студентима: Зграду ћемо лако срушити, то није проблем. Нађете златни пресек, гурнете три експлозива, ако треба, мало уживате док гледате како се нешто руши, али хајде да је направимо. Е, то је мало теже!
