Организација Олимпијских игара некада је сматрана привилегијом — сетимо се само како су грађани бивше Југославије били поносни на сарајевску Зимску олимпијаду. Чак је и организација мањих такмичења, попут Универзијаде или Медитеранских игара, схватана као признање остатка света и знак престижа. Међутим, времена су се променила, и организација Олимпијаде више се не схвата као част, већ пре као „кулук“ који за кратко време односи много новца.
Међународни олимпијски комитет (МОК) сада се суочава са својеврсним „недостатком кандидата“ за организацију Олимпијских игара 2024. У раној фази кандидатуре повукли су се Баку, Санкт Петербург, Истанбул, Доха, Мадрид, Гвадалахара и Бостон, а Рим, Хамбург и Будимпешта нешто касније.
„Имамо преча посла“
На повлачење италијанске кандидатуре утицала је, између осталог, и изјава градоначелнице Рима Вирџиније Рађи да тај град „има преча посла од организовања Олимпијаде“.
„Рим има много важнијих пројеката, а организација Игара сахранила би престоницу Италије под планинама дуга и тонама цемента“, рекла је Рађијева.
Грађани Хамбурга су на референдуму, тесном већином (51,6 одсто), одбили да њихов град буде домаћин летње Олимпијаде, пре свега због страха од превеликих трошкова и тероризма, а у Будимпешти је против кандидатуре сакупљено 260.000 потписа. Тако је „књига“ МОК-а буквално „сведена на два слова“ — Париз и Лос Анђелес.
МОК је, међутим, одлучио да повуче неуобичајен потез — не само што је одредио домаћина ОИ 2024, него је одредио и домаћина за наредне Игре! Договором између два града, одлучено је да Париз буде домаћин 2024. године, а амерички „Град анђела“ — 2028.
„Велики посао који градови морају да обаве у вези са кандидатуром за Олимпијске игре може се поделити у неколико циклуса, а један од њих се завршио кандидатуром Пекинга за организацију Олимпијаде 2008“, каже директор маркетинга Црвене звезде Зоран Аврамовић. „Оно што су Кинези урадили променило је читав концепт Олимпијаде — успостављени су високи стандарди и дошло се до фазе да скупље од тога не може“, каже он за Спутњик.
Непотребно трошење, МОК саучесник
С друге стране, Лондон је применио другачији концепт организације, након које су Британији остала спортска борилишта која су им била потребна. Међутим, у Рију се догодио, каже Аврамовић „кикс са организацијом“, када је буџет за Игре премашен за 1,6 милијарди долара.
Стадиони и арене, не само у Рију, већ и у Атини, остали су празни, а јавност је почела да оптужује МОК да је „саучесник у непотребном трошењу новца“.
Комитет је, каже Зоран Аврамовић, до Пекинга имао сасвим другачије стандарде који су сада, са Паризом и Лос Анђелесом, озбиљно спуштени.
„На тај начин смо дошли у ситуацију да су, рецимо, Париз и читава Француска стали иза овог пројекта, јер је Паризу након много година потребан један овако велики догађај. Али, свакако да то треба повезати и с политичком сликом коју желе да направе. То је она стара прича — откад је спорта и политике, они су нераздвојни, ’као нокат и месо‘ — и зато је и Емануел Макрон једва дочекао, након своје велике победе на изборима, да буде предводник приче у вези са Олимпијским играма у Паризу“, објашњава Аврамовић.
Париз и Лос Анђелес смирују тензије
С обзиром на то да актуелни председник МОК-а Томас Бах жели да организацију којом председава „очисти“ од сумњи које су у прошлости постојале када је у питању трошење енормних сума новца на кандидатуре градова, Париз и Лос Анђелес затекли су се као „повољни“ кандидати за организацију, јер у њима неће бити потребне велике инвестиције, како Аврамовић каже, „обичног човека“.
„Грађани желе да знају куда им одлази новац и да ли је неопходно потрошити тако огромна средства за такмичења која трају свега двадесетак дана. Париз и Лос Анђелес већ имају изграђену инфраструктуру, и неће бити великих улагања“.
С друге стране, избором ова два града смириће се одређене тензије унутар МОК-а — а нарочито Америка која је, каже Аврамовић, направила велику пометњу у ФИФА када није била задовољна избором Русије и Катара за организаторе наредна два Светска првенства у фудбалу.
Социолог спорта Драган Коковић у разговору за Спутњик наводи неколико разлога због којих се градови све ређе одлучују за кандидатуру за организацију Олимпијаде — пре свега, каже он, ту су страх од тероризма и све комплексније мере обезбеђења које захтева један велики догађај какав је Олимпијада.
„Спектакл постаје све неизвеснији“, каже Коковић и додаје да, поред тога што градови имају важније пројекте од организовања скупог такмичења које траје кратко (само Грчка се за организовање ОИ у Атини задужила 15 милијарди долара!), један од пресудних разлога због кога су грађани изгубили интересовање за Олимпијаду јесте и њена претерана комерцијализација.
Двеста хиљада за сваки глас
Рецимо, 1996. године, каже он, организација Олимпијаде припала је Атланти; радило се о стогодишњици модерних Игара, и логично је било да организација тада припадне Атини.
„Међутим, пошто је седиште Кока-коле у Атланти, комерцијализација је дигнута на пиједестал, и тада су људи видели да је то једна врста тешке комерцијалне преваре, да то нема никакве везе са условима организације. Мислим да је то била прекретница — ту се јасно видело да је посреди био огољени комерцијализам“, каже Коковић и додаје да је у то време било много приче и о „куповини гласова“ — односно, о томе да су сви они који су гласали за организацију Игара у Атланти добили по 200.000 долара.
„У данашње време, свакодневица обичних људи у великој мери је повезана са стратегијом преживљавања. Грађани ће, због тога, увек имати утисак да је било који други пројекат у граду у ком живе много важнији и много смисленији од организовања прескупих Олимпијских игара“, закључује на крају разговора за Спутњик социолог спорта Драган Коковић.