Председник Русије Владимир Путин изјавио је недавно да би нуклеарни рат између САД и Русије преживео веома мали број људи на обе стране. Односи између САД и Русије никада нису били гори у историји односа две светске суперсиле. Премијер Русије Дмитриј Медведев, поводом нове фазе санкција које су САД увеле против Русије, рекао је да је то почетак економског рата Америке против Русије. Кроз историју знамо како су се завршавали економски ратови. Уз економске санкције НАТО наставља да гомила оружје и трупе на руским границама, док истовремено САД, Велика Британија и Француска убрзано модернизују своје нуклеарне снаге.
Тако Велика Британија намерава да своје стратешке нуклеарне подморнице опреми модернизованом верзијом америчких интерконтиненталних балистичких ракета „трајдент“ са новим бојевим главама. Француска такође пренаоружава своје нуклеарне подморнице класе „триомфан“ са новим ракетама М-51 и новим бојевим главама. Русија је пре неколико дана са нуклеарне подморнице „Јуриј Долгоруки“ лансирала нову интерконтиненталну ракету „топуз“, а ускоро би могла поновно да покрене производњу чувених ракета средњег домета СС-20, али у верзији са три нуклеарне бојеве главе. Кинези своје атомске подморнице наоружавају новим балистичким пројектилима, Индија је пред лансирањем своје прве интерконтиненталне ракете, Пакистан не жели да заостане на том плану, Египат се сумњичи да прикривено ради на пројекту атомске бомбе, Иран то скоро да и не крије, Северна Кореја сваког месеца лансира неку ракету средњег, или повећаног средњег домета, Американци праве све минијатурније, а све моћније атомске бомбе типа Б61-12, које су дуге само 3,59 метра, пречника од само 34 центиметра и тешке само 315 килограма, док Израелци мудро ћуте, а већ сада имају око 450 нуклеарних бојевих глава…
Да ли то живимо у Другом нуклеарном добу, ако је прво започело у августу 1945. године у Хирошими? И хоће ли то Друго доба карактерисати друкчија правила игре? Пре 17 година пет водећих нуклеарних земаља света први пут су се договориле да униште своје арсенале атомског оружја. После маратонских преговора у мају 2000. године 187 држава је у Њујорку потписало Споразум о неширењу нуклеарног оружја, а према том споразуму САД, Русија, Кина, Француска и Велика Британија обавезале су се да ће смањити и касније потпуно уништити своје нуклеарне арсенале. То је био резултат ревизионе конференције о Споразуму о неширењу нуклеарног оружја и то је тада и подржано резолуцијом 1172 Савета безбедности УН.
Од тада се свет није много нуклеарно разоружао, једино се Велика Британија тотално одрекла тактичког нуклеарног оружја и свој атомски арсенал свела на неких 200 бојевих глава на подморничким пројектилима „трајдент“.
Наравно, САД и Русија су у међувремену смањиле своје нуклеарне арсенале. Од 1945. до 2000. године САД су произвеле 70.000 термонуклеарних бојевих глава, а СССР, односно Русија, 55.000 комада. Према споразуму из Москве између Владимира Путина и Џорџа Буша из 2002. године две стране су се обавезале да ће до 2012. године број размештених стратешких нуклеарних бојевих глава бити сведен на по између 1.700 и 2.200 комада. Но, Споразум о неширењу нуклеарног оружја у свом Члану 6. „захтева од првобитних пет земаља поседника атомског оружја спровођење ефикасних мера нуклеарног разоружања“. Уместо тога, свет већ дуже времена живи у нуклеарној хипокризији. Док је за једне атомско оружје ноћна мора, за многе друге је то сан и статусни симбол државе. Заправо, нуклеарно разоружање данас је као циљ даље него што је то било на крају Хладног рата. Јер једна школа размишљања сматра да је илузорно очекивати опште нуклеарно разоружање док све земље, које немају атомско оружје, не почну своје тенкове, ракете, хемијско и биолошко оружје да претварају у плугове. Та школа заступа тезу да је нуклеарно оружје допринело одржавању мира у време Хладног рата и да је мишљење како би данашњи свет био безбеднији без атомских бомби неосновано.
Друга школа мишљења истиче како је атомско оружје не само законом предвиђено за отпад, став Међународног суда правде из 1996. године, већ је и са моралне тачке гледишта то оружје чудовишно. Ипак, пет првобитних нуклеарних сила никада се нису обавезале да ће се својих атомских арсенала једног дана и потпуно одрећи. Заправо, званичне нуклеарне силе не седе самозадовољно на својим бомбама. Америка планира производњу нових нуклеарних борбених средстава, специјалних атомских бомби за разбијање дубоко укопаних бункера, Вашингтон одбија да ратификује Општи споразум о забрани нуклеарних проба, ни Кина још није ратификовала тај споразум. Тестирање атомске бомбе у Индији 1998. године, а затим и у Пакистану, срушило је све наде да ће нуклеарно оружје изгубити значај у постхладноратовском свету. Превише је нуклеарних варалица и профитера.
Имајући све то у виду, може се рећи да неке нуклеарне силе таквим својим понашањем обезбеђују својеврсно покриће за оне земље које желе своју атомску бомбу. Уз све то иду и проблематика забране производње фисионог материјала, посебно у контексту борбе против тероризма, и проблем контроле смањења атомских арсенала.
Нуклеарна стратегија и разоружање суптилна су уметност. Једно је број атомских бојевих глава, друго њихов распоред, треће њихова „жилавост“, односно могућност да „преживе“ први удар, четврто је начин лансирања тих бојевих глава. Логика нуклеарног разоружања изродила је својеврсне нуклеарне немани, ако би све америчке атомске подморнице на свакој од својих 24 ракете „трајдент 2“ имале по 12 бојевих глава, онда би Руси могли да униште 288 бојевих глава ударом на само једну америчку подморницу. Број нуклеарних пуњења натрпаних у сваки скупи лансер, у условима економске кризе, природна је привлачност атомске катастрофе. А без убедљивих одговара на све ове дилеме, нема ништа од нуклеарног разоружања.
