Ове речи Милорада Додика, председника Републике Српске, запарале су уши многима у региону, посебно, јер долазе само неки дан пошто је НАТО полугласно набацио да су специјалне везе Србије и РС — сувише специјалне.
Ништа мање изненађења није било ни после објаве да је на састанку председника Србије Александра Вучића са представницима Срба из региона 4. августа ове године донета одлука да се на јесен донесе заједничка Декларација Србије и РС о деловању за опстанак српске нације и српског народа.
Хоће ли због овога Срби опет бити оптужени да праве „Велику Србију“ и великосрпске пројекте и значи ли ово да смо као држава и нација данас довољно јаки да можемо себи да дозволимо и да причамо о опстанку српске нације? Да ли је касно да се српски национални корпус уједини? Може ли се у широки дијалог о Косову који нам предстоји уврстити и питање српског корпуса и РС?
Дејан Мировић, професор међународног права Универзитета у Митровици, мисли да ни за шта није касно. Срби су, подсећа он, једни народ бивше СФРЈ који никада није имао право да каже шта мисли и шта жели.
„Ако би се допустио демократски референдум, као што се то ради у цивилизованом свету, нема сумње да би се речи Милорада Додика оствариле. Срби су били уједињени у Југославији и у првој и у другој, а обе имају континуитет са Краљевином Србијом. Зна се ко је мењао границе, зна се ко је уништио државу у којој су живели сви Срби… Ми смо једини народ ком није дата прилика у Југославији да се на демократском референдуму изјасни. Питање је да ли би ове данашње државице, а тада сецесионистичке републике, имале већину“, верује Мировић.
Политиколог Драгомир Анђелковић заговорник је теорије да када је реч о унутрашњем дијалогу о Косову не треба ићи само са Косметом, већ би требало водити дијалог о српском питању интегрално. Како напомиње, Косово је један сегмент српског питања и паралелно са њим треба отварати и питање Републике Српске.
„Зашто бисмо ми решавали косовско питање, где свакако правимо уступке, а са друге стране да нам питање РС остане отворено. Европској унији је важно да затвори питање Косова, али им није важно да затворе питање Босне и Херцеговине, онако како ми желимо. Ако ми будемо спремни да правимо неки аранжман са њима и да се одрекнемо дела своје територије, онда паралелно морамо тражити исти аранжман за РС“, наводи он.
Анђелковић каже да Србија пре свега мора да дефинише шта је максимум а шта минимум у вези са Косовом и Метохијом и онда да постави аналогију са РС, да то исто треба и мора да важи за РС. Наравно, тај став мора претходно да се усагласи са Бањалуком.
Декларација са опстанак српске нације и српског народа, по његовим речима, не може да се тумачи као неки нови великосрпски пројекат, јер њен циљ неће бити усмерен ка решавању националног питања Срба као државног или територијалног питања.
„Резолуција ће бити усмерена ка културно идентитетским сферама. Другим речима, бавиће се заштитом Срба као мањином у земљама региона, заштитом српског језика, заштитом Срба тамо где су аутохтони народ, где су због државне политике тих земаља маргинализовани, као што је то у Црној Гори, где се врши једна врста идентитетског геноцида над Србима. Дакле, не мислим да ће се та декларација односити на питање статуса РС и на питање решавања косовског проблема. Она ће бити усмерена ка културној сфери, прилагођена свакој српској заједници у земљама у региону. Зато не треба мешати питање решавања државно-националног статуса српских земаља, са једне стране, са питањем декларације која ће бити пре свега усмерена на очување културног идентитета Срба“, напомиње он.
На Додикове речи да ће „Срби овом веку постати део једне националне државе“ Анђелковић гледа као на легитимну жељу и тежњу.
„Ако Алабанци имају право да отцепљују Косово, које није њихово, ваљда Срби имају право да у будућности теже уједињењу земаља које су историјски наше и где смо и даље етничка већина. Али, сигуран сам, ово неће бити предмет декларације већ засад предмет жеља нашег политичког врха и можда у једном моменту једне усаглашене политике, ако се косовско питање повеже са статусом РС“, наводи наш саговорник.
Чињеница јесте да је почетак рата у СФРЈ Запад правдао речима да Србија има територијалне претензије према суседним републикама. Безмало двадесет година касније демантовала их је истина, јер се испоставило да је највећу голготу прошао управо — српски народ. Срби су протерани из Хрватске, Косова и Метохије, деградирани у Црној Гори… Србија није узела ни педаљ туђе државе, док су њој мимо Уједињених нација и свих токова међународног права одузели део територије.
И ту се није стало, јер претензија на територију Србије има још: од југа Србије, преко Санџака, па до делова Војводине. И Албанци и Бошњаци траже већ поодавно културне аутономије, и једни и други су одржали референдуме у којима се јасно истиче питање уједињења са матичним државама. Подсећања ради, такав један референдум одржан на Косову и Метохији, непризнат у држави Србији, за Запад је био довољан за полазну тачку у давању независности Косову.
