Али на чему је заснована моћ Сједињених Америчких Држава? На војној сили, или на моћи долара, или је пак пресудна њихова такозвана мека моћ? Колико је данас угрожена, или није, америчка моћ, то јест, колико су јаки или слаби стубови на којима она почива?
Ова су питања у „Новом Спутњик поретку“ разматрали новинар и публициста Слободан Рељић и политиколог Александар Павић.
„Америка је сила у опадању, као некада Римско царство или Византија… То је видљиво и у губитку економског првенства, и у опадању војне моћи, у губитку пропагандне сфере у којој су Американци били неприкосновени, до губитка поверења света у оно што је Америка до сада нудила. Али главни проблем Америке, као што је био и код свих ранијих сила у опадању, јесте њен унутрашњи проблем, проблем државе која више не може да консолидује ту своју унутрашњу моћ“, наводи Слободан Рељић. „А са друге стране имате силе које су у успону“.
Иво Даалдер, некадашњи амерички амбасадор при НАТО-у, написао је недавно да је амерички утицај у свету све мањи и зато што опада америчка мека моћ, оно што је харвардски професор Џозеф Нај дефинисао као својеврсно добровољно потчињавање, као америчку способност да привлачи друге својим вредностима, уместо да их присиљава на то.
Упркос том опадању, указује Александар Павић, „западни — амерички — модел либералне демократије једини је кохерентан модел који се тренутно нуди“.
„Силе које су Америци бациле рукавицу у лице, као што су Русија и Кина, још не доводе у питање капитализам, чак ни демократију у неким њеним облицима. Отуда Америка и западне државе још имају идеолошку предност, јер још увек имају те спољне манифестације демократског модела који наоко делује боље него на већини других места на свету… У томе је њихова предност, јер још увек нема алтернативног модела том њиховом систему“.
Ипак, напомиње Слободан Рељић, „ово је крај либералне идеологије… Иако се још не зна шта се нуди уместо ње, прилично је јасно да Америка и Запад више неће бити они који ће нудити модел, јер је њихов модел крахирао, што се види и у економском раслојавању које је драстичније него икада у историји, и у самом стању америчке демократије од које је остао само привид“.
А да ли је привидна, или није, тврда моћ Америке, њена војна моћ? Подаци за прошлу годину: не само да је амерички војни буџет од 611 милијарди долара убедљиво највећи на свету, него је већи од збира следећих осам држава. Америка на своју војску потроши више него Кина, Русија, Саудијска Арабија, Индија, Француска, Велика Британија, Јапан и Немачка заједно.
Тих 611 милијарди, додаће Александар Павић, односи се само на буџет Пентагона, „а имате још неколико министарстава и обавештајних агенција у које такође иде новац за војне намене. Укупна цифра је, у ствари, око 1.100 милијарди долара… У томе се пре свега види моћ војно-индустријског комплекса, те дубоке државе која сад покушава да сруши Доналда Трампа и која, преко медија који су под њеном контролом, држи превласт, усмерава дебату и преко новца контролише највећи део Конгреса“.
„Војна моћ јесте једина реална моћ“, уверен је Слободан Рељић, напомињући, међутим, да је велико питање колика је војна моћ Америке.
„Америка никада није заиста добила ниједан велики рат“, каже „Спутњиков“ саговорник, и подсећа на касни улазак Америке и у Први и у Други светски рат, нерешен исход Корејског рата иако Кина тада није била ни приближно сила каква је данас, повлачење из Вијетнама, чему треба додати и чињеницу да, у војном погледу, ни нашу земљу нису успели да баце на колена 1999, у Авганистану већ дуже од деценију и по не могу да победе, Ирак су победили само да би га, фактички, изгубили…
„Сирија је почетак краја тог њиховог мита о војној моћи“, оцењује Рељић, „јер се показало да, кад се умеша нека друга сила, ствари не иду онако како су планирали. Напротив, у првом сукобу у који су дошли, они су изгубили. Мислим да и сами Американци имају осећај инфериорности у вези с употребом онога што је њихова највећа моћ“.
Или пак главна снага Америке лежи у финансијској сфери? Ова земља није само водећа, или једна од две водеће светске економије, већ је долар и резервна светска валута; скоро две трећине глобалних девизних резерви чине долари, и преко 85 одсто светске трговине одвија се у доларима. Значи ли то да Америка, заправо, доларом држи читав свет у шаци, јер нико себи не може да приушти пропаст Америке, док, с друге стране, захваљујући оваквој ситуацији, Америка може да штампа доларе — новац без покрића, у суштини — и да повећава свој дуг до бескраја?
„Зато су Кинези веома опрезни, не желе да изазову нагле потресе јер имају неколико хиљада милијарди долара у својим резервама. Ако долар преко ноћи пропадне као валута, они ће остати с безвредним папиром у рукама. То важи и за многе друге државе“, каже Павић. „С те стране их Америка заиста држи у шаци, јер никоме није у интересу да долар одједном пропадне“.
Управо је оваква ситуација разлог због кога Русија и Кина првенствено, али и многи њихови трговински партнери, све више прелазе на трговину у сопственим валутама уместо у доларима, надовезује се Рељић. „То су све покушаји да се изађе из доларског система. Груба реакција Америке на те покушаје уследила је управо зато што напуштање долара за њу представља губитак велике моћи“.
Када се све узме у обзир, јасно је да на свету не постоји ниједна друга држава која располаже свим оним оруђима које на располагању има Америка. А опет, истиче Рељић, „чак је и (покојни) Збигњев Бжежински признао да је америчка империја на заласку, већ је постало опште прихваћено да нови век више неће бити амерички“.
Највећи проблем Америке је притом, сагласни су „Спутњикови“ саговорници, унутрашњи проблем — унутрашња нестабилност и непостојање друштвене кохезије.
Александар Павић: „То се види по дискурсу који постоји откако је Трамп победио. То су непомирљиве разлике, делује као да се већ води тихи грађански рат. То више не може да се састави, између осталог и зато што Америка више није она хомогена земља каква је била, како због имиграције тако и због увођења политичке коректности и ултралибералног погледа на свет који неће ни да чује за супротно мишљење. То је јако опасна ситуација, која се неће поправити, него ће само постајати све гора док негде не пукне“.
Слободан Рељић: „Најслабија карика јесте управо та унутрашња нестабилност; тако се и Совјетски Савез распао, јер је престала да постоји унутрашња снага која би могла да носи тако велику силу“.
