Читава ситуација је попримила обрисе бизарности, па је Јокић током дана био у посјети которској филијали Министарства унутрашњих послова, гдје је надлежним органима покушао да докаже да није држављанин Србије, тако што је доставио потврду издату од Министарства унутрашњих послова Србије у којој се наводи да се не налази у евиденцији држављана те земље.
Наравно, ситуација не би била бизарна, да актуелни Закон о црногорском држављанству не прописује норму да сваки пунољетни грађанин Црне Горе који својевољно узме држављанство неке друге земље по сили закона одмах губи црногорско држављанство. Невоља је у томе што тај закон очигледно није креиран како би црногорски грађани лакше и практичније обављали своје послове, или пак ради прављења мостова са дугим народима, већ се иза поменутог решења, нажалост, искључиво крију разлози политичке и идеолошке природе.
Без сумње главни циљ забране да црногорски грађани посједују двојно држављанство јесте страх владајуће елите у Црној Гори да би огроман број грађана у супротном прибавио себи у првом реду пасош државе Србије, а што би по свему судећи угрозило пројекат црногорске независности како га ови замишљају, па макар и све било по цијену решења које апсолутно ником није од користи.
На ту тему разговарали смо и са професором Владимиром Божовићем, предсједником УО Матице српске у Црној Гори, који за Спутњик објашњава да се црногорски грађани, од константне приче о укупној демократизацији и хармонизацији друштвених односа и држави економског благостања, данас свакодневно суочавају са сломом бројних, „сладуњавих предреферендумских обећања“.
Према његовим ријечима, грађани Србије и Црне Горе данас се суочавају са бројним бирократским баријерама, које су дошле „под руку“ са „политиком гушења дубинских, историјских веза српског и црногорског народа“, па су сходно томе, систематски сасијецане пословне и културне везе, а такође је малтене онемогућено остваривање здравствених и образовних потреба грађана.
„Постављена је једна од најтврђих граница Европе. Километарске колоне и непријатне граничне процедуре су најдиректније, болно, али врло отрежњујуће искуство у односу на оне ружичасте лажи како ће живот између ’двије старе европске државе‘ тећи уобичајено, чак и много боље, са разликом што ће сваки грађанин знати ’гдје му је кућа‘“, наглашава наш саговорник.
Према Божовићевом виђењу прича о забрани двојног држављанства за грађане Црне Горе такође је и само дио шире приче о разарању веза између Србије и Црне Горе, при чему је у пракси дошло до уједињења интереса двије струје — „запјењених идеолога антисрпске политике“, са једне, и „криминалаца из власти који дивљим бирократским баријерама штите своје феудалне интересе“, са друге стране. У том контексту, сматра он, „омогућавање грађанима Црне Горе права на држављанство Србије довело би у опасност суштину покраденог референдума“.
„Вјерујем да би најмање 50 одсто грађана Црне Горе искористило такво право, што би значило убједљиву опредијељеност за трајну, животворну везу са Србијом. Грађани би слободном вољом, изван усијања једнократне политичке пропаганде и без притиска корумпираних власти, печатирали смисао свих прошлих и потенцијалних изјашњења по питању карактера односа Србије и Црне Горе. А то је управо оно што највише плаши жреце антисрпског ’друштвеног уговора‘ Црне Горе“, закључује Божовић.
