Ко зна да чита између редова, јасно му је да идеја о унутрашњем дијалогу Србије о Косову није нешто због чега је међународна заједница одушевљена. Неко би се упитао зашто.
Одговор на ово питање крије се у тефтеру моћних светских сила, које су давно под неком ставком записале: Косово — независна држава. Отуд и пропаст свих напора које је Србија од Рамбујеа па наовамо уложила да нађе компромисно решење кад је реч о Косову. Сада када се Западу учинило да је Косово прича која је скоро готова и да је потребно да се Србија „притисне“ још само мало, па да могу да ставе на ту сторију „The end“, Србија је одлучила да се врати на „бојно поље“. Јер покретање унутрашњег дијалога Србије око Косова није изгледа било очекивано у међународној заједници.
Наш саговорник на ову тему, доцент на факултету политичких наука Стефан Сурић, објашњава и зашто. Он каже да међународна заједница и водеће земље ЕУ за Косово већ имају дефинисан план у коме нема одступања, јер је за њих Косово независна држава, а на агенди међународне заједнице налази се само једна ставака — јачање те независност.
„Једно је да Европска унија нема јасну агенду када ће Србија ући у ЕУ и да се о датуму јасно не говори. Са друге стране, земље ЕУ имају јасну агенду јачања међународне присутности Косова и то је нешто што забрињава, јер у тренутном политичком оквиру Косово кроз чланства у међународним организацијама, добијањем међународног позивног броја, неизвесност о пријему у Унеско… говори да се српска дипломатија мора ангажовати на решавању проблема Косова, јер пут ка чланству у ЕУ делује све дужи, док Косово јача свој концепт независности“, наводи Сурлић.
Ако пратимо траг којим је кренуо наш саговорник, долазимо до закључка да било какво ремећење нечега што је зацртала међународна заједница фактички значи да јој се „мешамо“ у посао. У том смислу, оно што унутрашњи дијалог Србије о Косову буде донео, на неки начин би за међународну заједницу могло бити „црвена линија“ Србије, када је у питању Косово. У суштини, ако се боље размисли, Београд је свестан да, бар за сада, нема повратка на старо. У том погледу је и министар спољних полова Србије Ивица Дачић у праву кад каже да сада „треба да се урадити шта се може, док се може, а да за приче о томе да треба признати Косово увек има времена“.
А шта Србија заиста може? Иако се верује да су наше политичке моћи ниског интензитета, није баш тако. ЕУ самим преговарачким поглављима Србију је практично условила Косовом. Београд је сада решио да одигра њихову игру и отишао је корак напред најавивши унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, који неће моћи да буде игнорисан јер шта је „нормализација односа“ ако другој страни са којом треба да се нагодиш понудиш више компромиса, опција, предлога!
Дакле, као што Сурлић закључује, очигледна је стратегија владе Србије да процес напретка независног Косова повеже са питањем напретка Србије ка европским интеграцијама.
„Унутрашњи дијалог ће резултирати стратегијом и неким предлогом како решити питање Косова и повезати га са нашим европским путем“, уверен је Сурлић.
А да ли је Србија најавом унутрашњег дијалога о Косову зауставила и агенду ЕУ о даљем јачању независног Косова, тек треба да се покаже.
