Иако је писање Декларације о опстанку српског народа тек најављено, а њени потенцијални аутори и јавност дискутују о томе шта би у њој требало да пише, постоје и они који већ унапред знају како ће Декларација изгледати и, ни мање ни више, каквим ће циљевима служити.
Тако бивши комунистички функционер Азем Власи и српски књижевник Филип Давид већ знају да је ненаписана декларација исто што и меморандум САНУ из 1986.
Пошто Меморандум за њих двојицу представља програмски документ великосрпског шовинизма и империјализма, ни декларација о опстанку српског народа не разликује се много од тога. Слично мисли и бањалучки културолог Срђан Шушница.
Међутим, судећи према речима саговорника Спутњика, историчара Предрага Марковића и књижевника Мила Ломпара, покушај да се ненаписана декларација представи као реликт прошлости, односно повратак у мрачне деведесете, догађа се зато што критичари ненаписане декларације још живе у тој прошлости. Оној у којој су комитети и идеолошке комисије Савеза комуниста одлучивале о подобности тј. неподобности људи, докумената, књига, песама, филмова…
Критичари декларације показују инерцију као да је 1987, а они чланови Централног комитета, каже Марковић.
„Сам Меморандум САНУ је један нацрт документа. То није неки прави национални програм. Чак је питање колико је уопште национални програм, јер у Меморандуму САНУ говори се углавном о Југославији. Меморандум је скица програма, ту нема много неких конкретних предлога, сем замерки на то да се Југославија распада и да је положај српског народа лош“, објашњава Марковић.
Ако бисмо употребили озбиљније логичко размишљање, тешко је у Меморандуму видети доследан програм за било шта, каже Марковић, он је скуп примедби и жалби на ситуацију у земљи, па и на положај српског народа. У њему се не помињу никаква решења, нарочито не она која му се спочитавају, нарочито не етничко чишћење. Етничко чишћење се заправо помиње, али над Србима на Косову и Метохији, што је у тренутку писања меморандума била општепозната чињеница, каже Марковић.
Идеја да Меморандум САНУ треба демонизовати као неку врсту „Мајн кампфа“ јесте, каже Марковић, глупа јер се не ради о таквој врсти текста.
Право на писање Декларације о опстанку српског народа оспорава се зато што се дугим трајањем титоистичког наслеђа усталило мишљење да је свако постављање питања српских националних права сумњива и недозвољена ствар, сматра Мило Ломпар. И то је, према Ломпаревим речима, део наслеђа.
„Актуелни удео је у томе што поставити питање српских националних права значи довести у питање доминантну пропагандну матрицу о превасходној српској одговорности за распад Југославије. Друго, довести српска национална права у равноправан однос са националним правима других народа противречи задатој конфигурацији сила на Балкану, која почива на чињеници да се српски национални интереси подређују свим другим националним интересима“, објашњава Ломпар.
Равноправан положај српских националних интереса са националним интересима других народа не дозвољава се услед западне, односно америчке редакције историјског положаја народа на постјугословенском простору, каже Ломпар.
Када се говори онима који оспоравају декларацију, реч је о људима снажне комунистичке прошлости који су своја уверења, како Ломпар каже, сакрили и крију је под фанатичним и безусловним заступањем западних интереса.
Са друге стране, Ломпар сумња у искреност српских власти када је у питању писање Декларације о опстанку српског народа.
„Тешко је веровати да је власт која је починила читав низ поступака који значе флагрантно кршење српских националних права, од Бриселског споразума па надаље, нека власт која искрено прибегава формулисању декларације о српским националним правима. То, просто, није логично за очекивати јер у политици није важно шта неко каже, већ и да ли је тај својом биографијом и понашањем заслужио да то каже. Могло би се рећи, у складу са једном изреком Марка Миљанова, која би се могла упутити нашим властима, да оне имају право када говоре о потреби да се пише та декларација, али није на њима да је пишу јер тога нису достојни“, каже књижевник.
Марковић мисли да декларација неће имати смисла ако се у њој наводе општа места попут потребе да се очува културни идентитет Срба. То је, каже, очигледност коју не треба доказивати.
„Једино што је битно за положај српског народа су конкретне мере и процедуре које ће сачувати српски народ, поготово тамо где је угрожен. А то да се сложимо да је добро да се чувају српски идентитет и култура, то је као да вас неко пита волите ли своју мајку. Сем болесних људи, свако воли своју мајку. Исказивање љубави према сопственом народу је излишно. Подразумева се да политичари и државници брину о свом народу. Да ли је потребно да то искажу посебним изјавама љубави, потпуно је небитно“, каже Марковић.
Потпуно је легитимно усвојити Декларацију о опстанку српског народа, али шта је практична мера тога, пита се Марковић. Хоће ли Србија, по усвајању декларације, оштро тражити мере у корист српског народа тамо где су његова права угрожена. То је суштина коју Марковић сматра важном.
