Младе Тибетанце, који су кренули путем просветљења, прво питају да ли постоје било какве околности које у томе могу да их ометају. Када прође проверу, придошлица треба да изабере себи по два учитеља: један ће га подучавати основама будизма, а други ће се бринути да ученик испуњава друштвене обавезе у манастиру.
Након тога будући монах се шиша до главе, остављајући само мали прамен косе на темену. То се дешава када настојник манастира одобри његов улазак у заједницу.
Дневни ред у манастиру утврђује се на основу једноставне формуле: осам сати духовне праксе, осам сати физичког рада и вежби и осам сати за одмор, храну и сан.
Дан монаха почиње у шест сати ујутру молитвом која траје два до три сата. Након скромног доручка следи још један сат молитви. Затим послушници изучавају религиозне текстове, баве се свакодневним пословима, физичким вежбама и грленим певањем.
У другој половини дана становници манастира спремају се за колективну медитацију која може да траје до три сата.
Вече је резервисано за религиозне дискусије, у оквиру којих млади монаси уче да бране своје ставове и откривају одредбе будизма које нису схватили током обуке.
Храна у манастиру је аскетска: то су углавном рижа и поврће са тибетанским хлебом. Главни напитак монаха је тибетански чај у који се додају со, млеко јака и маст те животиње. Тај рецепт је стар више од 1.400 година и без обзира на врло специфичан укус веома је хранљив и одлично утољава жеђ.
Аскетизам, сматрају будисти, доприноси победи духа над телом. Најпросветљенији монаси могу да живе практично без хране.
Поједини монаси који су достигли одређени ниво духовног развоја могу да одлуче да напусте манастир и да живе као пустињаци. Многи своја лета проводе медитирајући у самоћи, у околним пећинама, а током сурове зиме се враћају у манастир. Ипак, има и оних који напуштају заједницу на неколико година.
Без обзира на сву аскезу, просвећенији монаси, ламе, са разумевањем се односе према младим послушницима који се интересују за потпуно световне ствари. Наставници често затварају очи на то што њихови штићеници у слободно време играју фудбал или користе савремене геџете. На крају крајева, ламе и сами са времена на време користе смартфоне како би прочитали последње вести.
Међу тибетанским монасима има, наравно, и оних који живе у потпуном складу са обичајима предака — без интернета, телевизије и других савремених извора разоноде.
Легенда каже да они умеју да западну у транс и да у њему остану деценијама. Монаси због тога одлазе у планине и добровољно пристају да буду затворени у мале собе у којима има места само за човека који седи у пози за медитацију. Једном недељно доносе им малу порцију хране и воде, а након неког времена пустињаци одбијају и то. Тако, сматрају монаси, постају способни да се приближе самом Буди.
