Њемачка је највећи инвеститор у Србији. Њемачка је запослила највише српских радника — преко 35 хиљада. Њемачка је најважнији спољнотрговински партнер Србије.
Али, ово нису три вијести. У питању је само једна. Јер, када неко инвестира, онда је природно да користи локалну радну снагу и да тргује са самим собом, јер је то веома исплативо. Пребацивање новца са филијала на централу омиљени је спорт топ менаџера мултинационалних корпорација. Ту све пршти од профита.
Долазак њемачког капитала је најбољи знак да је Србија препозната као сигурна и стабилна дестинација за улагање. То је јасан и охрабрујући путоказ за наставак „реформи“, тврде носиоци ових политика у Влади Србије. Можда они мисле да је стварно тако. Али, политика инвестирања њемачких корпорација у друге земље не води се тим принципима.
Инвестиције иду у државе за које њемачка влада гарантује да нису под ризиком. Прецизније, гдје су улагања осигурана, тако да је реални ризик раван нули. Инвестиције се остварују капиталом банака, а у том новцу је највећи удио државног капитала. Будући да њемачка влада одређује гдје се може улагати и да даје паре за то, ваљда је јасно да је овдје увијек у питању политика, а не економија. Економија се појављује једино у могућности да њемачки фабриканти покупе масне профите због државних олакшица и јефтине радне снаге.
Одакле банкама новац за кредитирање инвестиција? Од пласмана њемачких банака у 2011. години само 7,9 одсто су била њихова изворна средства, 47,5 одсто су чиниле дате државне гаранције, а 44,5 процената откуп од стране централне банке (штампање пара). Класичан примјер како моћна држава може да створи нешто ни из чега. Овим непостојећим новцем је онда могуће поробити Европу и угасити сваки дах слободе и правде.
Током претпосљедњег чина грчке финансијске трагикомедије, у тексту под насловом: „Право лице њемачко-грчког партнерства“, „Шпигл“ (Ј. А. Хеyер) је извјестио о вечери у хотелу Хилтон, гдје су Меркелова и Самарас окупили пословне представнике који би требало да „отворе ново поглавље“ у међудржавној сарадњи, како је нагласила канцеларка. Европска инвестициона банка и КФВ (њемачка државна банка) ставиле су на располагање десет милијарди евра за пројекте које ће, у основи, реализовати њемачке фирме на бази дугорочних улагања. Помињане су и „неопходне реформе“ под водством њемачких експерата, како би Грчка, поново, била у стању да аплицира на фондове ЕУ. Порука је била невјешто сакривена, али јасна — стимулисање привредног раста Грчке најбоље се одвија путем подстицаја које ће добијати њемачке компаније.
По вољи Њемачке и под диригентском палицом њене канцеларке, постигнут је посљедњи „споразум“ Грчке са Европском унијом. Он се сводио на чињеницу да ће ова нефункционална и банкротирана држава бити финансирана у наредних пар година, након којих ће бити приморана да поново прође кроз сличну идиотску процедуру, али овај пут слабија и још задуженија. Да би добила „помоћ“ она ће морати да распрода све своје привлачне јавне ресурсе.
Мајкл Хадсон, уважени истраживач и професор економије на Универзитету Мисури, Канзас Сити, тим поводом је указао: „Двадесет процената грчке радне снаге је већ емигрирало. Они (Тројка) инсистирају да четрдесет одсто радника мора да емигрира, зараде морају да се смање за додатних тридесет одсто, односно да држава буде фактички испражњена. У суштини, они Грцима кажу: Ми желимо ваше сировине, вашу нафту — марш напоље из земље“! Након два дотадашње програма „помоћи“ стопа незапослености у Грчкој је била преко 26 процената. У то вријеме изгубљено је 975.300 радних мјеста, а са те тачке је морао да се започне нови програм „реформи“ радног законодавства, што је био еуфемизам за некажњено масовно отпуштање и даљу експлоатацију запослених.
Грчка је и даље чланица Европске уније, а до кад ће не знамо…
