Наиме, „Ринге, ринге, раја“ је песма која се у 17. веку у Лондону односила на кугу, опаку болест која је однела многе животе.
Међутим, песмица је настала много пре тога.
Ring je на енглеском језику прстен или круг, а Ring of roses (црвени прстен, прстен од ружа) означава прве симптоме куге — црвенасти кругови на кожи…
Изворно, песмица на енглеском звучи овако:
Ring-a-ring o' roses,
A pocket full of posies,
A-tishoo! A-tishoo!
We all fall down.
Cows in the meadows
Eating buttercups
A-tishoo! A-tishoo!
We all jump up.
Прва строфа дечије песмице говори о болести и умирању, а друга о леку и оздрављењу: Краве на пољани, пасу лековито биље (жабљи цвет), а-пћиха, сви скачемо…
У овој песми помињу се два цвета — ружа и жабљи цвет. Један је црвене боје, попут црвених прстенова који представљају симптоме куге, а други цвет је жут и традиционално се користио као лек против грознице, упала, реуме, иритација коже и слично…
Песмица се певала слично као и код нас: деца се ухвате за руке и формирају коло око једног детета, играју око њега и певају песму. Ко је најспорији у колу у следећем кругу стоји у средини, постаје rosie (ружица).
Симболично, дете у средини представља особу оболелу од куге, саму, изоловану. У каснијим верзијама, дете које стоји у средини на крају песмице пољуби некога из кола и тако га „зарази“ да оно постане ружица, те замене места…
Откада је настала, песмица „Ринге раја“ имала је много препева и верзија на различитим језицима, а како је прстен од ружа постао Чика Паја који доноси јаја од којих је једно мућак, није познато.
У нашој верзији, дете у средини представља мућак. Деца се врте у колу и певају песмицу. На крају сва деца чучну (симболично попадају). Које дете закасни, постаје мућак и иде у средину…
Ринге, ринге, раја
дош'о чика Паја,
па појео јаја, једно јаје мућ,
а ми децо чуч.
Међутим, корени ове дечје песмице сежу још даље од 17. века и пошасти које су мориле свет.
Сматра се да је ово у почетку била дечја игра која се заиста играла око ружиног дрвета, које је у паганизму било симбол живота, светлости, надарености натприродним моћима.
Кијање, које се спомиње у песми, симболизује излазак душе из тела. Пагански народи су веровали да душа може да нам побегне из тела приликом јаког кијања, због чега се и развио обичај да се приликом кијања рука ставља на уста и нос.
Тек касније, много касније, са открићем бактерија и вируса, стављање руке на уста постало је начин да се спречи ширење болести.
Извор: Нови.ба
