НАТО се превише умешао у унутрашња питања у БиХ и креира ствари тако да Босна буде формално проглашена за чланицу тог савеза без пристанка Републике Српске. Тиме се, према речима Милорада Додика, крши принцип добровољног приступања Алијанси. Таква политика, каже, одговара првенствено Бошњацима, а РС се тако доводи пред свршен чин.
„Не постоји ниједна одлука у РС о учлањењу у НАТО, не постоји ниједна одлука ниједног органа у БиХ о томе. Постоје одлуке које су везане за неке политике, рецимо за приступање МАП-у, што није укључивање у НАТО, него нека ранија фаза. Но, промениле су се околности. Пре 7-8 година, када се о томе у Босни интензивно причало и када је скоро постојао значајнији консензус о томе, па и ми у РС се, имајући у виду да је те 2006/7. то било бенигно питање, нисмо се ни супротстављали неким процедурама, као што је прича о НАТО-у. Међутим, сада је очигледно да Босна хоће, без воље РС, да се стрпа у НАТО, и у том погледу веома је важно да се зна воља народа“, каже Додик, одговарајући на питање шта жели да се постигне референдумом о приступању НАТО-у.
Када планирате да организујете референдум?
— Ми у РС имамо консензус о томе да се не може кретати ка НАТО-у. Видим да у последње време неки траже неке „излазе“. Мислим да је најадекватнији одговор да се тај намеравани, договорени и општеприхваћени референдум одржи што је пре могуће, и да народ у РС каже свој став. Ови у БиХ и НАТО-у рећи ће да то није став Босне. То нас не занима, нас занима наш став. Ако РС на референдуму каже да нема чланства у НАТО-у, онда нема више никаквих процедура око тога. И то је обавеза и онима из српског народа који можда мисле да треба да се иде тамо. Према томе, наш циљ је да чујемо вољу народа и обавежемо политичаре у РС да се понашају у складу са њом.
Зашто референдум баш у овом тренутку?
— Чашу је прелило уплитање суда, суда који не постоји по Уставу БиХ, суда који пресуђује без правног основа. Нема никаквог закона о имовини у БиХ, они су искористили Споразум о сукцесији да би доносили одлуке и отимали власништво над земљиштем и имовином РС. Томе се придружила и НАТО команда у Сарајеву, чиме је показала да није за правну државу за уважавање унутрашњих односа, него је за креирање односа какви њима одговарају. Томе су се придружили и ОХР и други, који покушавају да кажу да се одлуке суда морају спроводити без обзира на чињеницу да је међународна заједница наметнула тај суд и да у том погледу нема никакав унутрашњи легитимитет. Дакле, у питању није само НАТО, овде се доводи у питање читава БиХ. Мислим да је сада створен модел по коме, уместо као раније, да Високи представник отима надлежности РС, сада то у Уставном суду раде три судије странца и два Бошњака, који могу да прегласавањем српских и хрватских судија донесу било коју одлуку. А онда нама говоре да таква одлука мора да буде поштована. То ће довести до атрофије било каквих односа у БиХ која већ дуже време показује неспособност да функционише. Могу се сложити са онима који о БиХ све чешће говоре као пропалој или разваљеној држави.
Говорите о последњој одлуци Апелационог већа Уставног суда БиХ, према којој војни објекат Велики Жеп у Хан Пијеску РС треба да укњижи на име БиХ, односно Оружаних снага.
— Та је одлука неспроводива, и ми је нећемо спроводити. Ми нећемо довести до тога да РС на овај начин буде понижена. Озбиљан преседан је направљен око имовине, јер ово може да послужи као прича о томе да се сва имовина, не само војна, него и путеви, сви јавни објекти, шуме и остало књиже на нивоу БиХ. Када суд донесе такву одлуку, шта да ми урадимо? А у Уставу БиХ пише да Република БиХ, која је до тада имала такав статус, наставља да ради као БиХ са унутрашњом организацијом и правима предвиђеним овим Уставом. И тај устав игноришу. Позивају се на 1991. годину. То је невероватно, али морају да знају да ћемо реаговати у сваком случају.
Вратимо се референдуму. Како би он био спроведен? Која би била питања за грађане?
— Почела је пракса да НАТО једног дана, када устанемо ујутру, може само да саопшти да је БиХ примљена у његово чланство, а ми можемо да будемо затечени. Зато ћемо урадити неколико ствари. Једна од њих је да ћемо покушати да окупимо политичке факторе РС око консензуса да се спроведе референдум са питањем „Да ли сте за то да Босна, односно РС, буде чланица НАТО-а“ и можда и друго питање „Да ли сте за то да постоје Оружане снаге БиХ“. Мислим да немамо разлога да оклевамо, а размишљамо и да се вратимо на позицију референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, који смо спречени да спроведемо великом интервенцијом Запада. Овим путем, обраћам се земљама-чланицама Савета за имплементацију мира да зауставе ерозију и насиље које се овде спроводи у оквиру судова под патронатом међународне заједнице и НАТО-а.
Какву реакцију међународне заједнице очекујете на евентуалну одлуку о спровођењу референдума? Питам Вас то због поређења са њиховом реакцију на референдум од 1. марта 1992, када су два народа, бошњачки и хрватски, одлучила без учешћа српског народа о сецесији БиХ од Југославије. Међународна заједница је тада игнорисала вољу српског народа.
— Они признају све што је против Срба, наравно. Срби нису тада гласали, а они су референдум признали. Сада би рекли да референдум нема снагу. Има снагу за нас. Ми то радимо због себе. Хоћемо да на референдуму направимо општеполитичко јединство и да одбацимо НАТО као наш пут. То је дефинитивно оно што милимо да треба да урадимо. Шта они мисле о томе? Наравно да им неће бити драго. Тако су урадили и са Црном Гором, где су направили доста унутрашњих нестабилности. Ми желимо да јасно кажемо на нећемо да идемо путем НАТО-а у условима када је свет овако поларизован, када би то значило сврставање на једну страну, када би то значило подршку само једној политици и када би то значило губитак значајних пријатеља које нису чланице НАТО-а, као што је Русија и неке друге земље. Ми не желимо да то изгубимо. Примарно, не желимо да се разликујемо од Србије, и ако је Србија прогласила неутралност, онда ћемо и ми учинити све да РС остане у фокусу неутралности, мада ми морамо, имајући у виду настале околности, умешаност НАТО-а у политичке процесе овде, да се изборимо на начин на који Србија то није радила. Морамо да идемо са снагом која је најважнија, а то је снага народа.
Бакир Изетбеговић је рекао да је међународна заједница још пре десет година почела да напушта Бошњаке. Како то међународна заједница напушта Бошњаке и оставља их саме, како Изетбеговић каже, ако имамо у виду оно што се дешава у БиХ?
— То је фингирана прича. Они су је напустили оног тренутка када Турска долази у проблеме са Западом, мало се губи интерес. У практичном смислу, и сада су они који седе у Сарајеву спремни искључиво да подрже политику Бакира Изетбеговића и муслимана, не уважавајући никакве реалне односе. То је само прича Бакира Изетбеговића да поново придобије странце да му се правдају. Чињеница је да је Бакир Изетбеговић значајно политички пропао и да нема неке посебне снаге, и можда га странци заобилазе. Али знам да се у Сарајеву око неких других Бошњака, који рачунају да би могли да буду перспективни у будућности, плету разне интриге које треба да их доведу на власт и да буду послушни тој међународној заједници. Хипотетички говорећи, када би данас међународна заједница престала да навија за Бошњаке, превише је тога учинила у прошлости да би могла да амнестира или да глуми неутралност у том погледу. Бакиру Изетбеговићу увек фали више и зато прозива међународну заједницу.
