Према мишљењу аутора, на овај начин Америка би могла да остане без иједног пријатеља, јер шта год да је узрок неопредељености, такав став се не допада практично ниједној земљи.
Популарни амерички певач прве половине 20. века Пол Робсон у једној композицији је рекао: „Уморио сам се од живота, али се бојим да умрем“. Овакав опис може се применити и на „геостратешку когнитивну дисонанцу“ коју сада испољава Америка у односима с друге две велике државе, Русијом и Кином, тврди Адам Хари.
Вашингтон непрестано показује да не жели рат ни с Москвом ни с Пекингом. Наравно, ова осећања су узајамна. Ипак, Америка гаји неку „чудну љубав према провокацијама“ које предузима чим њени односи с Русијом или Кином почну да добијају назнаке побољшања или макар попуштања напетости.
Један од последњих примера јесте потписивање споразума Пентагона и Команде Народно-ослободилачке армије Кине о успостављању „директних канала везе“ који би помогли да се избегну неспоразуми у прилично ужареним регионима попут Корејског полуострва или Јужног кинеског мора.
Изгледа као да су САД спремне да одустану од дејстава које Кина сматра неприхватљивим, на пример, у својим територијалним водама. Али, иако је споразум који треба да смањи ниво напетости између две земље потписан, истовремено председник Доналд Трамп само што није објавио Кини трговински рат због „крађе америчке интелектуалне својине“. Ствар почиње да мирише на санкције Кини, сматра аутор.
За Трампову администрацију такво недоследно понашање, уосталом, већ постаје правило. Седмог јула се председник први пут састао с руским колегом Владимиром Путином. Један од најважнијих резултата њиховог разговора био је споразум о заједничкој контроли поштовања примирја у Сирији, као и стварање зона деескалације. Није прошло ни месец дана од тога, а Трамп је потписао нацрт закона о новим санкцијама Русији, што је, природно, разбеснело Москву.
Иста је прича и с Ираном. Трампова администрација је „тихо, али званично“ саопштила да Техеран није нарушио ниједну одредбу нуклеарног споразума од 2015. године, али САД упорно настављају да уводе санкције овој земљи, објашњавајући то сваки пут тиме што је ова земља нарушила све споразуме који су икада потписани.
Према мишљењу Адама Харија, такав однос Вашингтона према сопственој политици ствара осећај да су се САД „умориле од ратовања, али се плаше да сарађују“. А ни Русија, ни Кина, ни Иран не желе да ратују с Америком. Не желе то ни Северна Кореја, Мексико, Сирија, Венецуела, Зимбабве и остали.
И иако су помаци у попуштању напетости позитивна ствар, својом недоследношћу Америка, напротив, показује да се према томе односи неозбиљно. Док се аналитичари не слажу у томе да ли је реч о геостратешком плану Америке да свуда посеју сумњу или је Трампова администрација једноставно неумешна, остатак света страхује од последица до којих може довести таква политика.
На неки начин уместо старе песме Америка припрема нови и, очигледно, не баш популаран роман „Како изгубити пријатеље и више не утицати ни на шта“, закључује новинар.
