Историјски „надимак“ некадашње уједињене Кореје, „Затворено краљевство“, данас би могао да важи за северни део земље познат као Демократска народна република Кореја.
Информације које стижу из ове државе контролисане су у толикој мери да нико са сигурношћу не може да каже како заиста изгледа живот у њој. Једна од највећих загонетки за аналитичаре и обавештајце је одакле севернокорејском руководству новац за амбициозне пројекте као што је нуклеарни програм, јер земља се већ деценијама налази под економским санкцијама.
Кријумчарење под државном контролом, од робе широке потрошње до наркотика, једна је од могућности коју помињу западни медији и аналитичари.
Друга могућност која се помиње је да је Северна Кореја, ни мање ни више, него штампала своје америчке доларе. Већ је позната прича о „супердолару“, фалсификованим банкнотама од сто долара толико високог квалитета да се готово ни не разликују од оригинала.
Циркулисала је велика количина „супердолара“, како су тврдили амерички званичници. Азијом је током осамдесетих година циркулисало на стотине милиона супердолара и била је плодно тле за растурање лажних америчких новчаница јер на том континенту долар важи за најсигурније средство плаћања.
Ако су америчке оптужбе за производњу лажних долара на рачун Северне Кореје тачне, отвара се питање како су се Корејци тако извештили у њиховој производњи? Северна Кореја била је затворена земља и није одржавала дипломатске односе са Западом још од педесетих година.
Одговор на то питање, можда, даје једна легенда, у којој, додуше, има пуно неразјашњених момената. Међутим, да је у причи која следи све јасно, онда се не би радило о легенди.
Прича почиње у Другом светском рату. Милиони америчких војника налазе се у Европи. Неки се боре на северноафричком, потом и на италијанском ратишту, други у Британији чекају на искрцавање у Француску.
Свима њима потребно је исплатити дневнице. Америчка влада такође новчано помаже и владе које се налазе у избеглиштву и војнике из тих држава који су пред немачком најездом нашли уточиште на слободним територијама у Европи и Северној Африци. Помоћ у готовини Американци пружају и британској влади.
У једном тренутку амерички званичници закључују да пребацивање великих количина готовог новца преко Атлантика није довољно безбедно. Немачке подморнице у то доба још увек су представљале опасност по савезничке бродове. Бродове је такође ваљало користити за пребацивање људства и технике, а не пакета новца.
Стога су, каже легенда, одлучили да у Европу пребаце машине за штампање долара, са клишеима и хартијом. Машине су радиле и после краја рата, јер је велики број америчких војника остао у Европи, а отпочео је и Маршалов план, програм економске помоћи европским земљама уништених ратом.
У једном тренутку, америчка влада одлучила је да јој машине за штампање долара у Европи нису више потребне и да треба да буду расходоване. Једној од њих то се и десило, али је друга, због почетка Корејског рата и концентрације великог броја војника на том полуострву тамо и пребачена.
Међутим, у једном од напредовања на југ, корејски комунисти заплењују машину, клишее и хартију. Пребацују их на север и тако у Северној Кореји почиње производња, не фалсификованих, већ правих америчких новчаница.
Сумње да се нешто чудно догађа појављивале су се када се у свету, седамдесетих, појавило више америчких долара из педесетих година него што би то било уобичајено. Међутим, америчка влада никада није признала да је изместила машину за штампање новца у Кореју.
Као што рекосмо, много је отворених питања у овој причи, али понављамо да се ради о легенди. Међутим, нема ни одговора на питање одакле Северној Кореји средства за развој скупог нуклеарног програма.
Америчке новчанице из педесетих година вреде и данас. Треба подсетити да су се долари штампани још у време америчког грађанског рата, такозвани гринбекси, налазили у оптицају и сто година пошто су штампани.
Тако је могуће да, иако је Америка у оптицај избацила нове новчанице са изузетном заштитом, Северна Кореја има довољно америчких долара штампаних педесетих година.
