Маљковић је истакао и да од тог става неће одступити, ни по цену да га смене, те да је уверен да је свима јасно да останак наших спортиста на постољу не значи и признање Косова.
Проблем заправо није ни постоље, ни примање медаља, већ — химна.
То значи да би у случају да би, на пример, српски спортиста освоји златну медаљу, а косовски сребро или бронзу, организатор такмичења пустио „Боже правде“ и не би било ни потребе да се напушта постоље.
Ако би се, међутим, десило да спортиста са Косова освоји злато — свирала би се химна територије коју држава Србија не признаје као државу, и онда би одлазак са постоља био известан…
Министар Вања Удовичић, и сам бивши врхунски спортиста, тренутно не жели да се оглашава кад је о овоме реч.
Он је, међутим, прошле године током Олимпијских игара у Рију изјавио да је препорука Владе спортистима и свим Савезима да се у случају да се српски спортиста нађе на постољу са колегом са Косова, постоље напусти, али да је у питању само препорука и да спортиста, уколико се то деси, сам одлучи како ће поступити.
Како је тада навео, ни сам не зна да ли би силаском са постоља угрозио нешто за шта се спремао најмање четири године, али, додао је, исто тако је јасно да Косово не може да се призна „кроз спортске резултате“.
У случају да спортиста напусти постоље и он и наш Савез преузимају ризик и извесну казну, вероватно и дужу суспензију, попут одузимања медаље Милораду Чавићу због мајице „Косово је Србија“, а с обзиром на то да је Косово пуноправни члан свих релевантнијих међународних спортских организација, укључујући и Међународни олимпијски комитет (МОК), као највише и најважније спортско тело.
„Срећа у несрећи“ је што су српски спортисти углавном на вишем такмичарском нивоу од колега са Косова и засад нема реалне могућности да се овакав сценарио деси, осим у џудоу, где је Мајлинда Кељменди најбоља на свету и олимпијска победница из Рија.
Ипак, питање је дана или месеци кад ће се ово заиста и десити и зато је важно да српски спортисти спремно дочекају тај тренутак.
