Испоставило се да је Ото сумњао у званичну америчку верзију „случаја Магнитски“ и чак га сматрао „легендом“. Али истовремено је тајно помогао америчким новинарима да покривају овај случај и примену „Закона Магнитски“ (прве антируске санкције после 1991. године) на „прави начин“.
Роберт Ото сматран је за ни мање ни више него „најбољег обавештајца у Русији“. „Он је вероватно најбољи специјалиста обавештајне службе у Русији у целој америчкој влади. Он најбоље зна шта се тамо дешава“, рекао је један од Отових колега, преноси утицајни амерички лист „Форин полиси“. Истина, „супершпијун“ је за радну преписку користио лични, а не заштићенi налог на Џи-мејлу, који је и открио хакер Џони Вокер.
Шта је Стејт департмент интересовало у Русији
Одвојено интересовање Отоа изазвало је све што је повезано са такозваним „случајем Магнитски“ и „Законом Магнитски“. Ревизор Сергеј Магнитски био је оптужен за утају пореза и 2009. године умро у затвору од срчаног удара. Његов пословни партнер, шеф фондације „Hermitage Capital Management“ Вилијам Браудер, који је такође био оптужен за утају пореза у Русији и осуђен у одсуству на девет година затвора, окривио је за смрт ревизора групу руских званичника. Наводно Магнитски није бежао од плаћања пореза, већ је сам открио преварантску шему због које је и убијен. У великој мери захваљујући лобирању Браудера у Сједињеним Америчким Државама и усвојен је „Закон Магнитски“, први у савременој историји америчких санкција против Русије.
Браудерови критичари више пута су истицали да он, оптужујући руске власти за смрт ревизора, није пружао никакве конкретне доказе, већ је само износио претпоставке. Штавише, Браудер је оптужен за шпекулисање о смрти Магнитског и користољубље. Преварантске шеме за које је оптуживао друге, Браудер је могао користити сам.
Међу Браудеровим критичарима је режисер Андреј Некрасов, који је режирао филм „Закон Магнитски. Иза кулиса“. При томе је веома тешко осумњичити Некрасова чак и за најмању симпатију према руским властима: раније је он снимао изузетно критичне филмове против Кремља.
Међу онима са којима се Ото стално повезивао по питању Магнитског, био је Кајл Паркер, члан Одбора за спољне послове америчког Конгреса. Паркер је у сталној преписци са Браудером и „пребацивао“ је Отоу сва писма банкара.
На пример, када је Браудер почео да паничи поводом могућег приказивања Некрасововог филма у Европском парламенту, писао је новинарима америчког листа „Политико“: „Имамо гомилу ствари за које се планира да направе прави скандал и ја бих желео да ’Политико‘ објави то што радимо“.
Након тога писмо доспева код Паркера, а затим код Отоа. У сваком случају, пројекција филма Њекрасова била је забрањена у Европском парламенту.
Врхунац интересовања „руског одељења“ за Магнитског и Браудера долази у априлу 2016. године, у тренутку забране Њекрасововог филма у Парламенту ЕУ.
Шта ту тражи Доналд Трамп?
У неком тренутку Ото и Браудер почињу да се интересују за адвокатицу Наталију Весељницку. Исту ону Весељницку која се касније састала са Доналадом Трампом Млађим. Весељницка је бранила у америчком суду руског трговца Дениса Кациву, кога је Браудер покушао да оптужи за легализацију незаконито стечених прихода управо по „Закону Магнитски“. Строго говорећи, ово је био први покушај примене закона у пракси.
Сама Весељницка је за Спутњик испричала да је Браудер организовао против ње огромну кампању прогона у америчким медијима, коју је назвала „чак не ни цензуром, него геноцидом“. Вероватно је банкар своју медијску стратегију координирао са „руским одељењем“ обавештајне службе Стејт департмента. Из преписке се види да је Браудер извештавао о свим иницијативама Весељницке о „случају Кациве“ Паркеру, а овај, по провереној шеми, самом Роберту Отоу.
У неком тренутку преписци се придружио и дописник „Радио либертија“, Карл Шрек, који је јавио Браудеру о репортажи коју о Весељницкој припрема телевизија Ен-Би-Си. Новинар телевизије Си-Ен-Ен, Мајкл Вејс, послао је банкару своју преписку са адвокатицом на Фејсбуку, где она критикује дописника због недостатка објективности. Наравно, оба новинарска извештаја одмах се појављују у „руском одељењу“. Ту се налази и фотографија куће Весељницке — адвокатицу су пратили.
А са млађим Трампом она није разговарала о изборима и политици, за шта су је касније оптуживали, већ о „Закону Магнитски“ у оквиру заштите свог клијента. Али Трампа то није интересовало.
„Када легенда постане чињеница, објавите легенду“
Роберт Ото написао је писмо извесном Џону П. Вилијамсу, у којем говори о околностима смрти Магнитског и својим односима са Браудером. Између Отоа и Вилијамса постоји одређени поверљиви однос. Карактеристичан детаљ: обавештајац саопштава да, док пише ово писмо, „пије пиво“.
Ото признаје да су детаљи „случаја Магнитски“ (а нарочито његови контакти са руским порезницима) „само шпекулације“ и да се плаши да „ћемо сви заједно постати део Браудерове ПР машине“.
Он завршава своје писмо прилично префињено. „Овде ћу цитирати филм ’Човек који је убио Либертија Валанса‘: „Када легенда постане чињеница, објавите легенду“, пише он Вилијамсу.
На тај начин Ото отворено признаје да су „Закон Магнитски“ и санкције Русији усвојени на основу легенде коју је створио Браудер. У свом одговору Вилијамс пише да је Ото „вероватно у праву у смислу Браудерове ПР машине“.
