Незадовољство којим се наставља традиција „арапског пролећа“ прати логику протеста у Тунису, Египту, Либији и Сирији 2011. године. Демонстранти су почели од негодовања због убиства трговца рибом Мухсина Фикрија, а сада траже смену власти.
Усред непрекидних масовних демонстрација, у Мароко (и у суседни Тунис) се вратило већ више од хиљаду бивших бораца ДАЕШ-а, способних да пређу на дела уколико падне режим.
Револуција корисника Фејсбука
Прича о рибару Фикрију, који је покушао на силу да врати улов који му је одузет и тако погинуо (или га је убила полиција), усталасала је Мароко још прошле јесени. Трагични догађај сакрио је напетост која одавно сазрева између полиције и житеља обалске провинције Риф. Услед одавно накупљеног незадовољства, протести у знак сећања на Фикрија су постали масовни.
С полицијом се сукобила локална омладина која интензивно користи Фејсбук. Захваљујући апликацији која је покренута прошле године, корисници интернета су добили могућност да директно преносе догађаје преко Фејсбука. Истовремено, један од популарних блогера Насер Зефзафи пронашао је себе у новој улози — претворио се у лидера мароканских протеста.
Интернет корисник је покушао да пренесе агитовање преко мреже у реални живот и прекинуо својим наступом молитву у једној џамији. Без превеликог противљења верника, блогера је ухапсила полиција, и он је сада у затвору.
Поред блогера, марокански протести имају још две важна учесника — локалну певачицу Сиљу Зијани, која је ухапшена, али је убрзо и пуштена, и 25-годишњег Имаду ел Атабија, који је против своје воље постао симбол покрета. Двадесетог јула током протеста, Атабија је ударио полицајац и младић је пао у кому и убрзо умро. Демонстранти га називају мучеником свог покрета, који је у арапској штампи добио име „Хирак“.
Конопљана револуција
Пикантни аспект мароканских протеста јесте питање о узгајању конопље. Историјска провинција Риф, где су почели протести, позната је као место узгајања ове биљке. За легализацију лаког наркотика у Рифу се залажу сви, укључујући локалне власти лојалне краљу. Ипак, Мухамед Шести је принципијелан и одбија да удовољи локалним житељима.
Демонстранти захтевају и да се заустави праћење пољопривредника који извозе конопљу у Европу. Као земља која се граничи с Европском унијом, Мароко држи важан део овог деликатног тржишта у европској заједници чије су поједине чланице званично легализовале марихуану. Пољопривреднике из Рифа, притом, не узнемирава чињеница да је узгајање конопље противно исламским законима.
ДАЕШ чека у заседи
Званичан став мароканских власти према протестима своди се на то да они одражавају само тачку гледишта житеља Рифа и да представљају засебан покрет. Заиста, регион је у знатној мери насељен етничким Берберима. Таква интерпретација мароканских протеста, међутим, није далековида: што дуже трају, то се даље шире територијом краљевства, укључујући престоницу Рабат и највећу луку Казабланку.
Незадовољство житеља Рифа преноси се по целој земљи, а многи проналазе сопствене разлоге за незадовољство. Овакав сценарио посебно је опасан за мароканске власти, пошто је револуција у суседном Тунису почела 2010. године на сличан начин — од злочина против локалног трговца воћем.
Такав развој догађаја посебно је опасан у Мароку, земљи у којој исламистички позиви наилазе на одјек. Највећи терористички напад у Европи у 21. веку, онај који се догодио у Мадриду 2004. године, извршили су Мароканци. Недавно масовно убиство у Барселони и напад на пролазнике у Финској такође су повезани с држављанима ове краљевине.
Европски медији пишу да управо у Северну Африку иду хиљаде џихадиста који су се борили за ДАЕШ, али су схватили да је „калифат“ поражен. Увлачење ових људи у мароканске протесте може догађајима да природа неочекивани и изузетно негативни обрт: Мароко би могао да постане нова тврђава ДАЕШ-а.
