Проблем земаља попут Венецуеле и Нигерије, које су богате нафтом а становништво нема бенефита од њеног извоза, јесте што оне претходних година нису развијале ниједан други сегмент свог друштва или је слабо развијен, па им се државни буџети базирају искључиво на тим приходима од нафте. Зато сваки поремећај на тржишту доводи до оваквих ситуација, објашњава Томислав Мићовић, генерални секретар Удружења нафтних компанија Србије у емисији „Енергија Спутњика“ коју уређује и води Јелица Путниковић.
Према његовим речима, однос понуде и потражње је доминантан фактор који утиче на цену нафте и управо земље ОПЕК-а и покушавају да смањивањем понуде доведу цену на ниво који би био прихватљив, али овим ценама нафте немогуће је остварити довољно висок ниво инвестиција у нова истраживања.
„Код сирове нафте, ако немате стално нова истраживања у нова налазишта или разраду постојећих налазишта, која је изузетно скупа, ова цена не може да обезбеди довољан ниво инвестиција“, каже Мићовић.
Др Владимир Ристановић, професор међународне економије и финансија на Мегатренд универзитету, на питање да ли је у земљама богатим нафтом власт крива што људи живе у беди или ту има утицаја великих мултинационалних компанија указује да економије тих земаља углавном немају диверсификовану производњу.
„Азербејџан има преко 95 одсто извозних прихода од нафте, а преко 75 одсто буџетских прихода, и то су ствари које су их натерале да мењају политику. У Венецуели је колапс цене нафте довео до политичких и економских проблема. Очекују инфлацију од 1.000 одсто до краја године. То су последице које погађају све економије које се ослањају на нафту као једини извор прихода“, наводи Ристановић.
Мићовић скреће пажњу и на чињеницу да су САД одједном постале трећа земља по производњи сирове нафте на свету. „Имате потпуно нови велики извор који је моћан и има утицај на цену нафте. „Када је количина произведене нафте у земљама ОПЕК-а била седамдесет процената, они су дириговали ценом нафте. Сада имамо ипак какву-такву диверсификацију на неколико центара и нико нема преко 50 процената у једном сегменту, чиме се смањује могућност спекулација. Тржишни и утицаји доминирају код потрошње и код производње. Појавила се нафта из уљних шкриљаца и из Америке се извози преко милион барела дневно који повећавају понуду и самим тим мера ОПЕК-а о смањењу продукције није остварила свој пун ефекат“, образлаже наш саговорник.
Зато је, подсећа, цена сирове нафте досегла до неких 57 долара, иако је почетком године била прогнозирана просечна цена за 2017. годину од 60 долара.
„Нема велике потрошње. Кинеска потрошња нафте је имала озбиљан раст претходних година, а сада је далеко мања. Европска унија је производила озбиљну количину робе за руско тржиште, због санкција јој не цветају руже и нема већу потражњу за сировом нафтом. То је такође разлог због чега цена стагнира тих педесетак долара по барелу“, додаје Мићовић.
Кад је реч о томе могу ли земље чланице организације произвођача нафте попут неког картела договором да угрозе или унапреде светску економију, Ристановић сматра да је ОПЕК схватио да више нема доминацију и да ће једино неким новим савезима моћи да издржи.
Међутим, напомиње Мићовић, сва истраживања показују да нафта неће нагло да престане да буде занимљива и још дуго ће бити у игри. „Постоји озбиљан сегмент петрохемијске индустрије која расте и велика количина произведене нафте ће одлазити у петрохемијску индустрију и више него у транспорт. Још увек ће бити раст производње нафте до 2025. године. Након тога следи пад, али не муњевит и нагли пад“, прогнозира он.
На питање колико цена нафте утиче на БДП и развој неких привреда, Ристановић истиче да је свака цена која долази из увоза, ако је нижа, боља за економију, а ако је скупља, онда ће утицати на раст инфлације и општи ниво цена. „За мање земље које увозе нафту далеко је боља варијанта када је нижа цена. Међутим, ни развијене економије нису у најбољој ситуацији зато што се пре свега смањује производња, па је онда целокупна прича око утицаја на економију сада мало другачија зато што се некада могла пратити корелација између долара и цене нафте. Данас ту корелацију немамо зато што су поједини економски показатељи изгубили значај“, указује Ристановић, истичући да је цена нафте по неким политичким притисцима можда мало и колатерална штета у односу на развој економије.
Говорећи о акцизама на гориво, Мићовић наводи да се у Европи на прсте једне руке могу избројати земље које немају више од 50 процената државног захватања у малопродајној цени горива. Код нас је то око 55 одсто малопродајне цене. Акцизе и остала захватања у дериватима нафте су озбиљан извор за буџетске приходе.
„Све државе су искористиле пад цене нафте и подигле своје акцизе у Европи. Када причамо о цени нафте, потрошачи плаћају половину — оно што је реална цена деривата нафте, а половина па и више од половине је оно што иде за финансирање неких других потреба“, наводи Мићовић.
На питање какве су шансе да Србија искористи нове ветрове што се тиче петрохемијског комплекса, Мићовић наводи да би најбоља валоризација могла да буде остварена у синергији петрохемије и рафинерије.
Према мишљењу Ристановића, „све зависи од тога како ће се држава поставити у целој тој причи“. Мићовић пак наглашава да је рафинерија у Србији у бољем стању него, рецимо, рафинерије у Хрватској, али да су генерално рафинеријски капацитети можда изнад границе потребног. „Срећна околност је што су у Рафинерију ’Панчево‘ уложена значајна средства и што она данас може лакше да се избори него неке друге рафинерије у окружењу, али стандарди квалитета и рада самог постројења се пооштравају, па и са аспекта заштите животне средине и све је теже имати рафинерије у Европској унији и на ободу Европске уније. Рафинерија Панчево мора да се прошири, односно да тржиште прошири на регион“, оцењује Мићовић.
На питање да ли очекује да ће нафтна привреда бити угрожена не само због цене сирове нафте него и због електричних аутомобила, Ристановић каже да се индустрија неће тако лако ослободити нафте, али да треба тражити алтернативу зато што је нафта исцрпна, иако се сваког дана отвори неко ново налазиште.
Нафта ће још дуго бити врло битна на тржишту, остаје још само да ОПЕК договори неку бољу стратегију и добије одрживу цену која обезбеђује одрживи развој, закључили су саговорници Спутњика.
