Случајни „зналци Србије“, које сам у шест сати ујутро затекла на планини Конгтонг, крај града Пинглианга у кинеској провинцији Гансу, како се испоставило, били су новинари. А ко други? Јер обичан свет готово да нема прилику да прочита нешто о Србији, а још мање да сретне Србе, па и беле туристе уопште. Зато није реткост да вас на улици зауставе и замоле да се фотографишете са њима.
Кинеских туриста је дотле на хиљаде. Пристижу аутобусима, возовима, авионима, организовано или појединачно. Разлога је мноштво: на траси древног Северног пута свиле пустињске дине и горостасне врлети смењују се са пећинским храмовима, светим планинама, древним рушевинама, али и пулсирајућим градовима, ауто магистралама и брзим пругама савремене Кине која уверено граби ка светској доминацији.
Пут установљен у 2. и 1. веку п.н.е, у време династије Хан, почињао је у данашњем Сиану, главном граду провинције Шанси. Ишао је даље преко територије данашње провинције Гансу, а затим се рачвао: два крака су ишла преко планинских врхова ка северу и југу пустиње Такла Макан до града Кашгар, најзападнијег у Кини, у провинцији Синђијанг, а трећи крак ка северу преко планине Тјан Шан, кроз град Турпан, до данашње Алмате у Казахстану.
У Сиану, граду који је најдуже, више од 1.200 година, био престоница Кинеске империје током 13 династија, историјско наслеђе и савремени кинески економски бум иду руку под руку. Наиме, споменици попут чувених Ратника од теракоте, из 3. века п.н.е. постали су део огромне туристичке индустрије — посети их више од милион туриста годишње.
Та митска подземна армија је и важан симбол Кине, јер ју је направио император Ћин Шихуанг, први ујединитељ Кине. Легенда каже да је почео да је прави када му је било 13 година како би га пратила у освајањима и на оном свету. Ратници су лежали пет метара под земљом све до 1974. када их је случајно пронашао један сељак копајући бунар. Тренутно постоје четири јаме са око 8.000 војника, сваки различитог лица, као и 130 кочија и више од 600 коња, али већина, кажу, још лежи неоткопана.
Сиан, град који у преводу значи „западни мир“, може да се похвали и бројним другим атракцијама као што су будистичка Велика пагода дивље гуске из 7. века, Музеј древних стела са више од 400 примерака натписа на каменим плочама, Добош кула и Звонара… Није ни чудо што је према званичним статистичким подацима, за период од 2011. до 2015. године, од туризма зарадио 61,5 милијарди долара.
Међутим, оно што га највише краси јесу људи — ведри, вредни, сусретљиви, баш као што и поручују пароле о „кинеском сну“, кованици популаризованој по доласку Си Ђинпинга на чело Комунистичке партије. Трудољубивост, хармонија, просперитет, колективни напор, национална слава само су неки од ослонца тог сна. Млади, поручио је Си, треба да се „усуде да сањају и да предано раде на остварењу снова доприносећи обнови земље“.
Пећински храмови
Тај сан изгледа живе млади Кинези на сваком кораку. У граду Тјан Шуи, у даоистичком Храму јасписног извора, прилазе нам двојица студената туризма. Питам их хоће ли остати у свом граду када дипломирају. Своју будућност видимо овде, спремно одговарају. Јасно је и зашто, ако је судити по редовима туриста за само једну градску знаменитост, пећинске храмове Маи Ђишан.
На врелом сунцу скривени испод сунцобрана и шешира миле корак по корак уз степенице монтиране уз стрму литицу у коју су урезане статуе Буде и Бодисатве, мимо 194 пећина у којима се крије чак 7.200 статуа и око 1.000 квадратних метара фрески ретке лепоте. Први пећински храм је, кажу, основао један монах у 5 веку п.н.е, да би се њихова градња наставила кроз векове.
Слични будистички пећински храмови могу се наћи дуж читаве руте Пута свиле кроз северозападну Кину, где су служили путницима који би желели да се помоле и нађу снаге пред поход кроз пустињу. Међу познатијима су Могао пећине, код града Дунхуанг. Пећине хиљаду Буда, како их још зову, њих 492, растегнуте су на 6.000 метара и поређане у пет нивоа, надвијајући се једна над другу. Садрже право благо фресака и скулптура ствараних од 4. до 14. века, енциклопедију историје Кине: од будистичких прича, богова и апсара (будистичких вила), до приказа сељака, лова, свадби, сахрана, борби, пљачкаша, лечења, школа, таверни, каравана, плеса, музике, акробата…
Натпис на једној стели објашњава настанак тог комплекса. Будистички монах по имену Ле Цун, „веома предан вери и истрајан… наједном је видео златне зраке као хиљаде Буда када је прелазио планину“ и поверовао је да је то свето место.
У једној од пећина 1900. године откривено је скоро 60.000 историјских и верских књига, списа и културних реликвија из свих династија од 4. до 11. века, текстова не само на кинеском, него и на древном тибетском, санскриту, ујгурском… Читав век домаћи и страни научници озбиљно проучавају та документа, која су међу стручњацима позната као студије Дунхуанга.
Тик уз Могао пећине почиње пустиња, пешчане дине Мингша планине, које се протежу више од 40 километара у правцу исток-запад и око 20 километара од севера ка југу. Данас је то национални парк у којем нећете умрети од жеђи, а моћи ћете да осетите дух пустиње јашући изнајмљену камилу. За оне који не воле да се прже на сунцу, до мале оазе код Језера полумесеца вози мини шатл аутобус. Језеро је заправо извор у којем наводно живе рибе које, према веровању, помажу дуговечности, па га зато зову и „лековити извор“.
Кинески туристи не питају шта и колико кошта
Крај Дунхуанга је водио и Велики зид. Данас остаци тог зида из династије Хан и граничног прелаза Јасписне капије, који су штитили кинеску империју и Пут свиле, штрче усамљено на врелом сунцу пустиње које нимало не смета кинеским туристима. Долазе овде као на ходочашће, одседајући у бројним хотелима у Дунхуангу начичканим дуж романтичне обале реке са ресторанима на води. Стижу из свих крајева Кине путевима који и у највећој забити имају по неколико трака, а сувенире купују не питајући шта и колико кошта. Западни туристи им зато нису нарочито ни потребни, унутрашње тржиште је довољно широко и богато.
Кинези имају све више пара. То показују и добри аутомобили које возе и убрзана новоградња у свим градовима овог дела Кине, али и пракса да се у селима руше старе и уместо њих граде нове куће. Држава је тако у провинцији Синђијанг, у градовима попут Турпана, Ујгурима изградила читава типска насеља, па и читаве нове градове који су никли на ледини. Уз радна места у све бројнијим фабрикама, очигледно у оквиру уигравања за Нови пут свиле, бројна ујгурска мањина која је у Синђијангу раније правила проблеме, па је било и терористичких напада, сада је пацификована.
Кинези, рекло би се, бар последњих деценија имају одговор на све: не срљају у конфликте, теже хармонији и договору, тамо где треба да покажу одлучност остају непоколебљиви, а у међувремену дугорочно и плански спроводе своју стратегију економског успона. Део тога су и реке туриста. Ако бар њен ситни делић капне у Србију, након укидања виза, биће то за нашу малу земљу крупан и масан залогај. Да ли је наговештај томе часопис авио-компаније Хаинан на који сам налетела на повратку? Препознала сам слику испод које је једино наслов поред кинеског био и на енглеском: Један град и две реке. Погађате, велика репортажа описивала је Београд и Србију.
