Тиме је — како нескромно или пак врло прецизно рече сам Бенон — окончано Трампово председниковање какво је било до сада.
Зашто је Трамп сменио Бенона, и какве ће то последице произвести по америчку политику? Зашто су неоконзервативци и остали јастребови охрабрени оваквим развојем догађаја? Да ли су генералска хунта и банкари из „Голдман Сакса“ поново загосподарили Белом кућом, како тврде поједини амерички аналитичари?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и председник „Ист вест бриџа“ Јован Ковачић.
„Стивен Бенон је био главни архитекта Трампове изборне победе“, подсећа Обрад Кесић. „Он је исправно предвидео да је борба против политичке елите и медија кључ за прикупљање гласова људи који су разочарани и фрустрирани стањем у Америци, и да ће кандидат који буде доживљен као аутсајдер имати најбољу шансу да победи на изборима… Управо је Бенон формулисао антиглобалистичку и популистичку идеологију Трампове администрације; као такав, он је постао симбол борбе против политичког естаблишмента“.
Када је био на врхунцу своје моћи, непосредно пошто је Доналд Трамп преузео дужност у јануару ове године, либерални медији попут „Вашингтон поста“, „Блумберга“, „Гардијана“, „Шпигла“ о Бенону су писали, сви користећи практично исте формулације, као о „најопаснијем човеку у Америци“.
„Из тога се види да је Бенон жртва, да је од почетка био мета естаблишмента. На крају су се естаблишмент и мејнстрим медији показали као много јачи од Бенона“, наводи Јован Ковачић, указујући да је „огроман новац у питању“. „Нико није желео да дозволи једном Бенону да то угрози“.
Како је дошло до Бенонове смене?
Називан је најмоћнијим човеком у Америци, „Тајм“ је објавио насловну страну „Председник Бенон“, али он је, пошто је Мајкла Флина на челу Националног савета за безбедност заменио Х. Р. Макмастер, пре неколико месеци избачен из најужег састава тог тела, да би сад коначно и напустио Белу кућу.
„Бенонов одлазак је последица борбе више фракција које се налазе у Белој кући и око самог Трампа“, објашњава Обрад Кесић, указујући на такозване глобалисте којима су блиски и наслеђени припадници ранијих администрација, на естаблишмент саме Републиканске партије (доскорашњи шеф кабинета Рајнс Прибус и потпредседник Мајк Пенс), на популисте које је предводио Бенон, и на генерале у врху Трамповог тима. „Те фракције одмах су ступиле у међусобну борбу за контролу и над спољном и над унутрашњом политиком. А кључни моменат наступио је када су чланови Трампове породице и пословни саветници стали уз генерале, чиме је однос снага поремећен, и тако су успели да поразе Бенона и ту популистичку струју“, говори Кесић.
На сличан начин и Џим Џатрас, бивши амерички дипломата, ових дана наводи да су Бенона сменили, како каже, војна хунта — генерали Макмастер, шеф Пентагона Џим Матис и Трампов шеф кабинета генерал Џон Кели — и глобалисти из „Голдман Сакса“ (национални економски саветник Гери Кон и министар финансија Стивен Мнучин, а из „Голдмана“ је и чланица Савета за националну безбедност Дина Пауел), којима Џатрас придружује и Трампову ћерку Иванку и њеног мужа Џареда Кушнера.
„Овакво тумачење је брутално, али има смисла“, коментарише Јован Ковачић, наглашавајући значај чињенице да се „Трамп окружио генералима и пуковницима, који не могу да не буду везани за војно-индустријски комплекс“. „Самим тим што су везани, а имају моћ у рукама, ствар постаје опасна, јер онај ко производи ракете, тенкове, жели да се то и троши“.
С тим у вези, „Њујорк тајмс“ је недавно открио Бенонову мирољубиву страну, наводећи да је Бенон, упркос свом „запаљивом национализму“, био противник војних интервенција и претњи војним интервенцијама против Сирије, Северне Кореје, Венецуеле… Да ли то значи да Америка с Беноном ван Беле куће постаје опаснија него што је била? Управо такав закључак може да се изведе из писања портала „Политико“, који наводи су „јастребови обрадовани Беноновим одласком“ и да је то „победа заговорника традиционалније — и интервенционистичке — америчке спољне политике“ која ће имати утицаја на америчку политику од Европе до Блиског истока и Азије…
„Делимично је то тачно“, каже Кесић, и скреће пажњу на то да је неподељену подршку естаблишмента Трамп добијао само када је улазио у војне акције, као у случају бомбардовања Сирије. „Исто је и са најавом новог плана за Авганистан… То је производ глобалистичке идеологије која Америку види као војну силу која мора свима да наметне своја правила игре“.
Ипак, додаће „Спутњиков“ саговорник, Бенонов одлазак не значи аутоматски и да је Трамп у потпуности одустао од бенонистичке агенде и на спољном и на унутрашњем плану, већ да ће се после Беноновог одласка „успореније ићи ка остваривању те агенде, са многим компромисима“.
На сличан начин и Ковачић коментарише тврдњу „Политика“ да ће се, с Беноном ван Беле куће, она одмах вратити досадашњој склоности ка интервенционизму: „Још је рано за такву оцену. Мораћемо да сачекамо још неколико месеци да бисмо видели како ће се ствари одвијати“.
Истовремено међутим, наглашава Ковачић, Бенонов одлазак представља много већу претњу по Америку на унутрашњем плану. „Тамо је сада поприлично вруће, што смо недавно видели у Шарлотсвилу, и присутне су свакодневне тензије на улицама. Класа која је за Трампа гласала због Бенона сад може да се осети превареном и изданом, а њихову моћ не треба занемарити, моћ у смислу способности да направе велики проблем. Реч је о оној белој Америци која се осећа запостављеном и лишеном било какве перспективе. У оваквој ситуацији, мислим да можемо да видимо још гору ескалацију. Уз истовремено прекрајање историје, рушење споменика… Све то постаје озбиљан проблем, с елементима тероризма и насиља. А мислим да вашингтонски естаблишмент овај проблем не схвата довољно озбиљно, иако га је сам и изазвао“.
„Велики проблем за САД је језик мржње који је почео да се користи у политичким обрачунима. У таквој ситуацији нема много простора за компромисе, а без компромиса се ниједан проблем у САД не може решити. Чак и обични људи су међу собом подељени, а основа поделе изграђена је на мржњи, нарочито на левици, где постоји висок ниво нетолеранције и спремности на насиље. Исто се дешава и на десници, и то је јако опасно за амерички политички систем и за читаво друштво, тим пре што се сад показује да су и даље присутне ране још из времена Грађанског рата“, закључује Обрад Кесић.
