Два дана по усвајању измена и допуна закона који регулише под којим условима странци из ЕУ могу да купују српску земљу, министар пољопривреде Бранислав Недимовић у интервјуу за Спутњик каже да је био изненађен интересовањем странаца за ту тему.
О томе, али и колико се младих већ јавило да живи на селу и шта држава нуди, открива за Спутњик.
Шта је Ваш најјачи утисак после расправе и усвајања измена и допуна закона о пољопривредном земљишту којим се омогућава продаја земље странцима?
— Волимо себи да придајемо већи значај него што то реално јесте, али оглашавали су се и неки светски медији, што баш није карактеристично за нешто што се, на први поглед, тиче унутрашње ствари једне земље. С друге стране, то нам говори колико је читав процес приступа и уласка у ЕУ у српској, али и иностраној јавности посматран кроз визуре појединих алата које стоје у том Споразуму о стабилизацији и придруживању.
Ово је једна осетљива политичка тема јер се налазимо на путу европских интеграција. Мој највећи утисак је што су неки, који су гласали за ССП, у тренутку његовог спровођења, јер ово је један од инструмената за спровођење ССП-а, били уздржани или се нису изјашњавали о овом закону на позитиван начин. Наш циљ је био да овим изменама закона поправимо све оно што није урађено ССП-ом и мислим да смо заштитили српске интересе.
Колико смо овим заштитили одлив земље у стране руке и шта је са другим странцима, не само држављанима ЕУ? У каквом су они положају?
— Ми смо на овај начин изједначили третман држављана чланица ЕУ и српских држављана. Третман и услови, то су различите ствари. Ми имамо посебне услове кад идемо у земље ЕУ, и ми као српски држављани који су потписали ССП, можемо да стичемо земљиште на другом месту, али под посебним условима.
Друга ствар је разликовање правног лица и физичког лица. Покушава се вештом политичком акробацијом манипулисати да страно физичко лице може лако да оснује правно лице у Србији и на тај начин неком пречицом да дође до земље. Подсетићу да је правно лице које је основано у Србији српско правно лице, оно апсолутно има исти третман, без обзира ко је његов оснивач. Према законима Србије овде плаћа све врсте пореза и порез на добит и порез на зараде свих запослених и порез на имовину. То је српско право лице и утиче на спољнотрговинске односе Србије — уколико нешто извози то се приписује Србији.
Консултовали сте са Бриселом. Шта је он рекао за ове одредбе?
— Шта би се десило да ми нисмо ово урадили? Не бисмо имали последицу у првом тренутку по пољопривредно земљиште, али у другом тренутку бисмо имали политичке последице због неспровођења међународног споразума у који сте ушли и који сте ратификовали као држава.
Да ли Мађарска трпи неке последице што је мимо свих правила ЕУ заштитила својим Уставом продају земље странцима?
— Мађарска је променила Устав и кроз одредбе Устава онемогућила странце да дођу у посед. Формирала је финансијске фондове. Мађарска је много ствари приватизовала, па је онда тим новцем поново то откупљивала. Тако је било са електропривредом, тако и са пољопривредним земљиштем. Мађарска у овом тренутку има спорове са Европском комисијом у погледу тога.
Можемо и ми да кренемо путем који је кренула Мађарска и Уставом то да спречимо, јер нам предстоји посао на Уставу. У овом тренутку члан 85. Устава каже да страна правна и физичка лица могу да стичу права на непокретностима које укључује и пољопривредно земљиште у случају постојања посебног закона или међународног споразума.
Кад смо већ код села, укупна демографска слика Србије је забрињавајућа, посебно на селу…
— Глобални тренд у свету је урбанизација. Пре 50 година већина становништва у целом свету је живела у селима. Урбанизацијом, дошли смо у ситуацију да данас глобално 53 одсто становништва живи у градовима, а 47 одсто у селима и тај тренд је све неповољнији и није то само карактеристика наше земље. То је, иначе, тренд нарочито у Европи. Оно што је на нама је да покушамо да смањимо те јазове који постоје између села и града. Не само да задржимо људе тако што ћемо развијати руралну инфраструктуру него да покушамо да омогућимо да они праве бизнисе у сеоским срединама и не само да их задржавамо ту него да покушамо неке нове да доведемо.
Колико се младих људи јавило да уз уступљених 25 до 50 хектара и добијених 10.000 евра оде на село?
— Имамо око 450 пријављених особа на овај наш позив младима до 40 година да дођу да живе на селу. Имамо још неколико алата у вези са руралним развојем, кроз инструменте политике руралног развоја, имамо посебне финансијске алате које смо употребили кроз подстицај кредитирања. Дајемо много бољу каматну стопу, већи део плаћа држава него лице које се задужује уколико жели да остане да живи на селу, нарочито уколико је реч о млађима од 40 година или уколико је реч о женској популацији, јер без жена нема ни села.
Кад ће неки резултати бити видљиви на том плану? У којој мери се млади пријављују, како то функционише?
— Највећи број кредита који се повлачи су управо та лица до 40 година. Ако смо очекивали 150 апликација, а имамо 450, то довољно говори да постоји потреба, само морамо да имамо више финансијског потенцијала и управо то нам пружају јавне финансије које су сређене да више финансијског алата одвојимо на ту страну, како би што више лица могли да задовољимо на овај начин.
Што се тиче политике управљања пољопривредним земљиштем, кроз нови закон који ћемо урадити олакшаћемо лицима која живе на селу да могу да купују државно пољопривредно земљиште. Сада имамо један инструмент који каже да лица која имају до 30 хектара, млади пољопривредници, могу да купе до 20 хектара од државе и то ћемо развити као један од алата за подстицање. Али само то није довољно. Морамо кроз наш рурални развој да омогућимо људима да могу тамо да живе. Политика развоја и задругарства, прерађивачке индустрије, развој тога нам фали. То није посао за годину, две дана. Уколико будете константни у развоју тог посла, резултате можете да очекујете за 20, 30 година, али то је наш посао. Да ли ћемо успети? Не знам, али знам да ћемо радити на томе.
Имамо ли ми дугорочну стратегију?
— Пре 5-6 година је урађена стратегија руралног развоја, али по салонском принципу. Оно што је наша стратегија у овом тренутку, што би требало у дугом временском периоду од бар пет до седам година да се реализује, јесу неке ствари које би побољшале пољопривреду.
Наша стратегија у пољопривреди је развој система за наводњавање. Идеја нам је да у наредних шест година 300.000 хектара ставимо под системе за наводњавање. Друга ствар је електрификација поља како би повећали пољопривредну производњу која доноси већу додату вредност, нарочито у воћарству и повртарству. Пет пута је скупљи трошак, ако свој пластеник заливате помоћу агрегата који користи дизел гориво него уколико је то електрична енергија. Кад снижавате трошкове остаје више пољопривреднику. А са довлачењем струје и воде и три пута повећавате вредност која се ту прави.
Климатске промене већ неколико година узимају данак?
— Морамо да мењамо свест у погледу заштите. Не само физичке заштите помоћу противградних ракета, већ да мењамо свест у вези са системом осигурања. Морамо да будемо свесни да живимо у времену климатских промена, да се стално смењују поплава и суша. Уз осигурање, касније реосигурање ми повећавамо степен заштите на финансијском плану да људи не би имали штету на својим њивама. Ми смо ове године употребили много више противградних ракета, али степен њихове убојитости је највише до 60 одсто.
Ако држава учествује у субвенционисању тога, на пример дајемо 40 одсто од премије за недевастирана подручја, а 55 одсто за девастирана, пола трошка држава плати, за нове системе за наводњавање, пола трошка држава дâ. Ја мислим да то није мало.
Колики је сада дуг пољопривредника ПИО фонду и шта ће бити са тим дугом?
— Што се тиче пензијског и инвалидског осигурања, у овом тренутку постоји дуг од 180 милијарди динара за пензијско-инвалидско и здравствено осигурање. Заједно са Министарством рада припремамо платформу и први пут израчунавамо економску вредност коју може да направи једно пољопривредно газдинство. Спрам тога ћемо направити црту ко је способан, ко може да плати пензијско-инвалидско осигурање. И да видимо ко је испод црте, ко то не може, и уз помоћ државе можемо да га донекле стимулишемо да уђе у цео систем и да прекинемо више са уравниловком. Желимо да направимо такозване разреде или групе.
Кад ће то да „заживи“?
— Комплетна анализа је готова. Утврдили смо за свако газдинство у Србији која је његова економска вредност. И знамо тачно где је та црта. Неће бити оволико осигураника колико има сада, јер ћемо неке претворити у добровољно осигурање и треба разликовати пензијско-инвалидско од здравственог осигурања. Идеја је да до краја ове године потпуно завршимо пропис, то подразумева и озбиљну расправу о томе и озбиљне политичке одлуке. Мењамо систем који постоји од 1988, 1989. године.
Малопре смо помињали одсуство стратегије и мере од случаја до случаја. У јавности се случај „Тенис“ доживео као један од таквих због чињенице да је за наше свиње тржиште ЕУ затворено због вакцинације против свињске куге. С друге стране, јунади у тову немамо иако нам је комесар за пољопривреду ЕУ сугерисао да напунимо оборе? Зашто свиње?
— Кључно питање је стратегија развоја тржишта, како бисмо могли да пласирамо своју робу, па између осталог и свињско месо. Преко „Тениса“ ми долазимо до тржишта која нам нису била доступна, а продају се не класично месо, него финални производи који имају много већу додату вредност. Преговарамо са једном великом италијанском компанијом која се бави прерадом јунећег меса. Њима треба наше квалитетно месо, али нам треба и тржиште које смо остварили споразумима о слободној трговини са Русијом, са Кином, са Турском. У трговини нису више важни само споразуми, морате имати и брендове, платформу преко које пласирате то. Тражи се укрупњавање, траже се веће количине и управо нам требају ти брендови који могу да акумулирају у себе кооперанте, да повуку ту количину која стоји реално на располагању Србији.
У овом тренутку имамо добре перспективе у погледу јунетине и говедине, али морамо да радимо на својим ветеринарским мерама, нарочито у свињарству.
Зашто смо опет у јуну продужили вакцинацију свиња против куге до краја године?
— Да не бисмо доспели у ситуацију да изгубимо руско тржиште, јер под вакцинацијом можемо у Русију да извозимо своју робу. Ако прекинемо вакцинацију, можемо да изгубимо и то тржиште. Радићемо реорганизацију која се тиче класичне свињске куге и вакцинације како бисмо неке просторе у Србији потпуно либерализовали, ушли у период мониторинга. Морамо да радимо на реформи наше ветеринарске управе да буде у функцији тржишта и функцији произвођача.
Како оцењујете сарадњу са Русијом, која је, захваљујући Споразуму о слободној трговини, нама велико доступно и сигурно тржиште за које немамо још довољно робе коју бисмо могли да пласирамо?
— Нама иде јако добро у погледу пољопривреде и пласмана пољопривредних производа, нарочито у воћарству према Русији. Доста добро иде у погледу финалних производа од свиња. Имамо платформу преко „Митроса“ који све извози на простор Русије. Скоро девет одсто је повећан извоз пољопривредних производа у Русију у односу на претходни период, нарочито извоз јабука и бресака „нектарина“.
Имали смо нека отворена питања у односу према Русији где су проблеми лежали на нашој страни и то смо пре шест месеци отклонили. Што се тиче трговине пољопривредним производима, било да су биљног или животињског порекла, ствари функционишу перфектно. Имамо сада заједничке пројекте које радимо са руском страном, како бисмо пласирали што већи број производа, и неке заједничке пројекте да заједно инвестирамо ради пласмана прерађених пољопривредних производа на веће тржиште, нарочито на тржиште Европске уније.
