Министар пољопривреде Бранислав Недимовић ових дана је најавио да се ради процена захтева компаније „Тенис“ за производњу свињског меса за улагање у Сечњу, пошто су му већ одобрена два пројекта у Зрењанину и Кикинди, која подразумевају и закуп 2.420 хектара земље на 30 година.
На тај начин опет је подгрејао причу која траје непуне три године о доласку немачког гиганта, чија реализација би, по речима министра, требало да крене у новембру, када и градња фарми свиња, а потом и кланица компаније чији је власник Клеменс Тенис.
Шта ће „Тенис“ дати Србији, а шта Србија „Тенису“ питање је које међу позанаваоцима свињарства стоји све ово време. А познавалаца има, јер Србија је још од времена кнеза Милоша своју тадашњу целу привреду, а до пре 20 година сточарство, заснивала управо на извозу свиња и свињетине.
И данас је то окосница наше сточарске производње, али оно је као и све у Србији од деведесетих година наовамо, само тонуло. Сточарска производња нам је на нивоу оне из 1910. године.
Може ли „Тенис“ ту нешто да преокрене са 65.000 товљеника годишње, колико би испоручивало његових 20 фарми, како је то наведено у својевремено у потписаном меморандуму о разумевању?
Србија је, по речима нашег стручњака за пољопривреду Бранислава Гулана, прошле године регистровала производњу од 3,2 милиона свиња, а укупна са оним што домаћинства произведу за сопствене потребе, износи око пет милиона.
То је довољно за тржиште Србије, а нешто мало је отишло у извоз у Црну Гору, Македонију и Русију, каже за Спутњик стручњак за свињарство са Катедре за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду проф. др Витомир Видовић. По његовој оцени, потенцијал Србије је производња од 30 милиона свиња годишње.
Он подсећа да смо 1986–1987. године свиња и свињског меса извезли за 762 милиона долара. Подаци Републичкпог завода за статистику за период мај–јуни ове године показују да је Србија извезла смрзнутог и свежег меса у вредности од 9,4 милиона евра, од чега свежег за 2,3 милиона, док је у исто време увоз 11.000 тона свежег и смрзнутог платила чак 25,1 милион евра.
Гулан за Спутњик каже да су кланичари прошле године увезли 38.000 тона меса треће категорије. Тако им је, како објашњава, јефтиније, поготово што у ЕУ месо сме да буде замрзнуто најдуже пола године, па им пред истек рока оборе цену. То онда заврши у нашим прерађевинама.
„Садашње стање је последица политике коју воде владе од деведесте, па на овамо. И све оне практично држе под санкцијама српско свињарство, јер настојањем да свиње вакцинишемо против куге, можемо да их производимо практично само за српско тржиште“, каже Видовић.
Он напомиње да ће „Тенис“, макар на почетку, јер производни циклус траје три године, пре свега бити ослоњен на наше домаће произвођаче од којих ће откупљивати свиње, тако да неког видног повећања производње неће бити.
Наш познати стручњак, који је на позиве у више земаља радио на подизању репроцентара за производњу свиња, a сада је ангажован на сличном пројекту у Владивостоку где за рачун Русије ради на оном који ће одгајати свиње за извоз у Кину, сматра да би пре свега највећа добробит од „Тениса“ било управо укидање вакцинације. Због тога нам је забрањен извоз свињског меса у ЕУ.
Упркос томе што је „Тенис“ већ био добио земљу код Зрењанина у закуп, у јуну је опет до краја године продужена мера вакцинације. А то, практично значи да извоза у ЕУ, која забрањује увоз меса од вакцинисаних свиња, неће бити ни у наредне три и по године. Јер треба да прође три године по њеном укидању, односно један производни циклус, да се добије „чисто“ невакцинисано месо.
Та мера једино код нас успешно одолева. Хрвати су је, каже Видовић, напустили пре девет година, а на питање зашто је то тако, он одговара: због јаког ветеринарско-политичко-фармацутског лобија који неће да се одрекне немалих средстава која сваке године добија на рачун вакцинације.
Он подсећа да је Клеменс Тенис најавио да је услов за покретање производње добијање извозних дозвола, а то значи престанак вакцинација свиња.
Значи, неки виднији помаци се могу очекивати тек на дуге стазе.
На питање какве су шансе да „Тенис“ извози на руско и тржиште Далеког истока и да ли ће моћи да користи Споразум о слободној трговини који имамо са Русијом, он каже да ће то сигурно користити.
„Али Русија је озбиљна држава, она ће до 2020. године имати 65 до 70 одсто одсто меса из сопствене производње. Оних 30 одсто ће доћи из трговине као што долази сада из Бразила, Шпаније…“, напомиње Видовић. Он подсећа да „Тенис“ већ има фабрику у Русији са 700.000 товљеника. Али, није, каже, отишао тамо да то развија, јер не би добио оно што је овде, првенствено земљу у закуп.
Где ће онда пласирати робу? На то питање Видовић указује на Азију, која није само Кина и где живи 68 одсто светске популације.
„Процена је да ће 2050. године 83 одсто људи живети у Азији. Русија ће им извозити. Сада радимо један пројекат код Владивостока где ће бити 24.000 крмача, које ће дати 20.000 назимица, а оне шест милиона прасади за Кинезе који ће их потом товити“, објашњава Видовић.
То потврђују и подаци Удружења за сточарство ПКС, достављени Спутњику. Светска производња свињског меса би до краја ове године требало да порасте један одсто и достигне 111 милиона тона, првенствено због пораста кинеског увоза, али и због већих перформанси у САД, Русији и Бразилу.
Кина је највећи произвођач свињског меса у свету у односу на другопласирану Европску унију. Иако обухвата више од пола светске производње, најмногољуднија држава света је уједно и највећи увозник свињетине. Кинески увоз је значајно порастао у последњих неколико година, а највећи снабдевачи су ЕУ и САД. Кина настоји да смањи зависност од увоза, а Јапан, Јужна Кореја и Филипини такође добијају на значају као дестинација за свињетину из Европе и САД. Очекује се да глобална трговина у овој години порасте 5 одсто, првенствено због историјски високе тражње у Кини.
С обзиром на све то, каква је рачуница „Тениса“ са Србијом и шта ће од тога имати домаћи произвођачи?
На то питање у ПКС-у за Спутњик кажу да је „врло незахвално да причају било шта о томе када о ’Тенису‘ немају још никакву информацију да је регистровао било шта“. Све што знамо, знамо из медија, кажу у Удружењу за сточарство.
На исто питање Видовић одговара да ће се „неки сељаци спасити и постати велики, а велики број ће нестати“. „Тенис“ ће бити на добитку јер ће имати јефтину свињу, своје кланице и малопродају и окретаће новац једном недељно.
То ће чинити основну и најважнију разлику између њега и огромног броја наших произвођача свиња који су остали само на примарној производњи где се новац окрене једном годишње и где нема зараде.
Наши фармери ће радити за „Тенис“ и даље ту примарну производњу и даље ће имати цену какву имају данас. А без сопствене кланице и прераде нема зараде ни даљих улагања, објашњава Видовић.
Зато, како наводи, ми имамо производњу која у пољопривреди вреди непуних хиљаду евра по хектару. А то је, напомиње, кључно. Данска има 16.500 евра, Аустрија 14.800 евра, а Холандија која увозу сточну храну, која је као Војводина са Мачвом, има 17.600 евра по хектару.
„Овако како се сада ради, требаће нам 60 година да стигнемо на 5.000 евра вредности пољопривредне производње по хектару. То је споро, то значи да ће наши људи постати колонијални радници, имаће само радно одело и пиџаму“, сликовито објашњава за Спутњик наш познати стручњак за свињарство.
