Најновији ауторски текст некадашњег високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност, бившег генералног секретара НАТО-а и бившег шефа дипломатије Шпаније Хавијера Солане, објављен у листу „Данас“, још један је од оних који се у последње време, без пардона, баве „злоћудном“ улогом Кине на Западном Балкану која га одваја од ЕУ.
Освануо је само који дан пошто је некадашњи амбасадор САД у Србији Камерон Мантер, у такође ауторском тексту за „Стратфор“, имао сличну мантру. Упозорио је Запад да треба да се припази Кине на Балкану, а Америци сугерисао да поново усмери више пажње на њега.
Недавно је и „Политико“ писао да Кина инвестира у Србију да би имала утицај на Европу.
Далеко слабија Србија можда делује као неочекивани партнер у настојању Кине да оствари значајнији утицај на континенту, пише „Политико“. За Кину инвестиције имају, пише лист, и економски и политички значај, јер стратегија да је Балкан важан коридор на планираној пекиншкој рути „Један појас, један пут“ обећава повећање утицаја Кине на европску политику. И то каквог утицаја. Таквог да би Кина, попут Русије, брзо могла да постане претња стабилности на Балкану, закључује лист.
Дакле, почела је нека врста медијске офанзиве против великог партнера Србије са Далеког истока.
На питање Спутњика да ли такве написе уопште коментаришу кинески медији, дугогодишњи дописник из Пекинга, који је једно време био и део тима наше амбасаде у Кини, Зоран Ђорђевић, истиче да се то редовно прати.
Посебно су, каже, осетљиви када се Пекингу приписује да, у оквиру формата „16 плус један“ и сарадње са земљама источне и централне Европе, жели да искључи ЕУ. Кина се од тога брани констатацијом да велики број тих 16 земаља такође припада ЕУ, а то значи да сарадња са њима подразумева и јачање сарадње са целокупном ЕУ, напомиње Ђорђевић.
Он подсећа да су и Кина и Русија у више наврата јасно поновиле да имају разумевање за тежње оних земаља Западног Балкана које још нису приступиле ЕУ да то и учине.
„Више је него јасно ко кочи тај улазак у ЕУ, и то сигурно нису ни Русија ни Кина. А гласна и све чешћа упозорења Запада да Кина може да окрене Балкан од ЕУ су у ствари изговор да се нађе други кривац за њихово нефер поступање на овом простору“, каже он.
По његовом мишљењу, у питању је страх од конкуренције кинеских компетентних фирми које су по квалитету равне европским, а по цени далеко јефтиније. „То тера Запад на страх, и зато он упозорава на баук Кине и Русије“, каже Ђорђевић.
Он сматра погрешном оцену да је Кини потребна Србија као капија за улазак на европско тржиште, објаснивши да је она ту одавно присутна.
„ЕУ очигледно смета, напомиње он, што Кина несумњиво појачава своје присуство не само на Балкану, већ и у оквиру механизма 16+1. Тиме Западу умањује монопол, тера га у оштру конкуренцију и делимично ускраћује апсолутну доминацију ЕУ у земљама Источне Европе, од којих су неке чланице ЕУ“, анализира Ђорђевић.
Уз то, додаје он, нико не брани ЕУ да тим земљама додељује повољне кредите и да гради инфраструктурне пројекте.
„ЕУ очигледно не жели да инвестира, а и када нешто инвестира, то се, за разлику од Кине, и политичким и економским притисцима вишеструко условљава“, истиче Ђорђевић за Спутњик.
Мантер је у свом тексту отишао и корак даље, упозоривши САД да морају поново да појачају своје присуство на Балкану. Није се либио да призна да „Вашингтон има интересе на Балкану, а нарочито у косовским оружаним снагама, које води НАТО“. Нагласио је, такође, да је за „људе на Балкану једнако важно да имају јасно и правилно схватање последица јачања утицаја Кине, која ће бити активна у региону у годинама које долазе“.
Није додуше објаснио о каквим је последицама реч, али сигурно није мислио на улагања у нову, махом путну и енергетску инфраструктуру. Последице америчког присуства смо у Србији добро упознали управо кроз разарање исте с безбедне висине.
Ништа мање нису интересантна ни страховања Солане зато што је „кроз иницијативу ’Један појас, један пут‘ Кина показала зубе, инвестирајући милионе долара у инфраструктурне пројекте у Србији и другим деловима региона“. Због тога, сматра он, „Западни Балкан можда може да преиспита своју мотивацију да се уклопи у институционални модел ЕУ и правила која иду с њим“. Као да је неко бранио Бриселу да инвестира у Балкан и да га интегрише у ЕУ.
И није нам објаснио како то Кина смета у приближавању Балкана ЕУ, а не смета самој ЕУ. Некадашњи високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност је, изгледа, заборавио да је Европска унија највећи трговински партнер Кине, а Кина други највећи ЕУ, након САД.
Није Солана занемарио ни руски утицај. Поред својих дугогодишњих културолошких веза с Русијом, Србија зависи од руских енергетских залиха, каже он, као да Европа не зависи од истих руских енергената.
Додаје Солана и да Србија зависи од права Русије на вето у Савету безбедности УН, којим може да блокира пријем Косова. Боље да се угризао за језик пре него што је то написао. Шпанија, чији је био шеф дипломатије, брзо би могла да буде суочена са истим проблемом пошто Каталонија оствари свој наум и на референдуму изгласа отцепљење. За разлику од „Политика“, који критички признаје да је присуство ЕУ на Балкану, када је реч о приступању Унији, у виду шаргарепе на крају штапа, Солана је мишљења да, упркос свим кинеско-руским изазовима, ЕУ „одржава наклоност у односу на Западни Балкан“. И не треба, каже, да дозволи да ти изазови ослабе њену целокупну стратегију за проширење.
Једини је проблем, како је рекао, што лидери ЕУ не могу да гарантују да ће процес придруживања блоку бити брз и лак. А док се то не деси, Србија и остали на Западном Балкану треба ваљда да живе од љубави. Наравно, према ЕУ. И да се ману тих злоћудних кинеских инвестиција, руског гаса и руско-кинеског вета за Косово.
