Ко помисли да Србија нема кичму, нека се сети оне повремене доскочице која је с годинама постала аксиом — оно што је Немачка у фудбалу, то је Србија у кошарци.
Коме и то није довољно, нека погледа снимак јучерашње прве утакмице кошаркашке репрезентације на Европском првенству у Турској и видеће шта термин екипа значи на терену. Није то скуп најбољих појединаца, па више од прве петорке уопште није отпутовало на такмичење, већ заједница у којој свако у сваком тренутку зна свој задатак и задужење осталих 11 играча. Заједнички именитељ им је двоглави орао.
Карактер је најбоља тактика
Циници би можда замерили да су повремени потези неколицине њих јуче деловали као да су имали задужење да играју за противнички тим, али снага групе је у томе да и после грешака током 40 минута борбе изађе као победник. А Србија је то јуче успела.
Прва утакмица на првенству је, пословично, једна од најтежих. Играчима су тада руке и ноге „тешке“ јер је први пут од почетка припрема резултат важан, психолошки је некако најтеже „бити свој“ на почетку ако знате да грешке могу скупо да коштају, у тим утакмицама ни селектори не калкулишу… Па све то заједно ставља тешко бреме на леђа играча.
Да Ђорђевићевих 12 стварно има кичму, а репрезентација карактер, показало се кад су успевали да се неколико пута „враћају“ у утакмицу после водства повремено неспортских, да не кажемо „прљавих“ Летонаца, и упркос судијским одлукама које су и српског селектора натерале да им се после утакмице обрати, иако му то није манир.
Оно што пак јесте Салетов — па како не тепати човеку чије су руке и глава нацији годинама раније доносиле победе и сатисфакције за све политичке и државне поразе — манир јесте: утакмица се игра због победе. Тачка.
Зато Национале има конзистентне изјаве и пуца на највише и кад рачуна на Николу Јокића, Мирослава Радуљицу, Немању Бјелицу, Марка Симоновића, Николу Калинића, Милоша Теодосића, али и кад сви они остану код куће, а на бојиште крену преостали са списка.
Ти „преостали“ нису формално најбољи, већ су стварно најбољи. Једино такав приступ доноси резултат. Ђорђевић управо тако резонује.
Пехар је само гарнирунг
Човек који је, према сопственом признању, ономад давно почео да игра кошарку да би играо за репрезентацију, не може на ту светињу да гледа другачије него да се као тренер те репрезентације још одговорније постави. И да играчима усади осећај да се на крају првенства не осваја пехар, већ Свети грал.
Такав однос мења матрицу. Тада имена постају мање битна, већ је битна жеља, срце, петља (да не кажемо онај кафански израз) и крв, зној и сузе. На крају, поздрав са балкона у Београду.
Јачина те дружине под српским грбом је кад новајлије у репрезентацији попут Марка Гудурића покажу да имају петљу кô Златар испод кога је направио прве кошаркашке кораке. Кад капитен Милан Мачван не тражи измену и пристао би да игра додатних 40 минута. Или кад Богдан Богдановић одигра „за двојицу“ и напослетку се смеје као дете са новобеоградских бетонских терена за баскет.
Да, тачно је, много фали седам стандардних играча. Да, превише фали онај кошаркашки „безобразлук“ Милоша Теодосића који се не учи већ се рађа, а на ваљевској калдрми само усаврши. Да, Србија није лошија од доста екипа на турниру, али нажалост није ни на папиру боља од многих екипа. Али је Србија у Турској на Европском првенству — Србија.
Довољно је. Заслужили су да верујемо у то.
Мање ћете сумњати кад данас у Турској покоре Русију.
