И док је Европа срљала у рат који ће трајати наредних шест година, Београд је организовао спортску манифестацију која је окупила тадашњи крем европског аутомобилизма.
У моменту када су снаге Вермахта већ биле у Пољској (баш тог 3. септембра ће Француска и Велика Британија објавити рат Немачкој), над Краљевином Југославијом су летели авиони који су избацивали летке и позивали становништво да присуствује овом догађају. Куриозитет је да су чак били организовани и специјални возови који су по повлашћеним ценама довозили становништво из различитих крајева Краљевине у Београд.
О каквом догађају је било реч довољно сведочи податак да је предратни Београд имао 360.000 становника, а да је тркама присуствовало 75.000 посетилаца, од чега око 6.000 на трибинама.
Колику пажњу су ове трке привукле у тадашњој држави говори и то да је поводом њих штампана и пригодна серија поштанских марака, као и каталог са именима и биографијама учесника, који је тада коштао три динара.
Старт и циљ
Старт и циљ трке су били у тадашњој улици Маршала Пилсудског (данaс улица Тадеуша Кошћушка) код Библиотеке града Београда и кафане Српска круна, затим се ишло кроз Душанову, поред Зоолошког врта и данашњег Бека, Куле Небојше, Ушћа, а одатле улазило у Карађорђеву, па се поред зграде тадашње француске амбасаде поново долазило на старт. Дужина стазе је била тачно 2.974 метра.
Главна трка је била права посластица и може се са правом сматрати оним што су данас трке Формуле 1. Возило се 50 кругова, а учесници су били асови тадашњег аутомобилизма у болидима „Ауто униона“ и „Мерцедеса“. Трка у Београду је требало да буде последња у сезони тадашњег ГП шампионата. Међутим, због наступајућег рата, трка се није бодовала, и није се возило наредних седам година.
Куриозитет је да неки највећи возачи тог времена нису учествовали, што због почетка рата, што због повреда. Навешћемо само неке: Александер Вилхајм из Мађарске, који је возио за „Мазерати“, па онда Французи Жорж Грињар из „Амилкара“ и Робер Мазо из „Делајеа“. А није се појавио ни Рудолф Карачола.
Међутим, треба запамтити једно име. На црту асовима „Ауто униона“ и „Мерцедеса“, у „бугатију 51“ плаве боје, произведеном у свега четрдесетак примерака и са свега 150 коњских снага, изашао је и Бошко Миленковић, Рођен у Бечу 1909. у српској трговачкој породици, тадашњи београдски плејбој и бонвиван, богати наследник који је живео од издавања некретнина и виртуозно свирао виолину.
У коначном пласману је заузео четврто место. Испред њега су били Италијан Нуволари и Немци Фон Браухич и Милер. Интересантно је и то да је тадашњи европски шампион Ланг одустао у току трке због проблема са наочарима.
Судбине учесника и организатора трке
Организатор трке је био тадашњи министар саобраћаја Краљевине Југославије др Велизар Јанковић.
По завршетку Другог светског рата, комунистичке власти ФНРЈ су га, због „сарадње“ са нацистичком Немачком и учешћа возача из Трећег рајха и промовисања немачких фирми осудиле на три године затвора, а казну је издржао у Сремској Митровици.
Судбина Бошка Миленковића је још трагичнија. Само годину и по дана након трке на Калемегдану, у шестоаприлском бомбардовању уништене су све некретнине које је поседовао, а највише их се налазило у Кнез Михаиловој улици.
Целу окупацију је провео у Београду, а након рата се запослио у ГСП-у, где је радио као возач тролејбуса. Разочаран у живот и однос тадашње државе према њему, извршио је самоубиство 1955. године.
Тацио Нуволари је био познат и као „летећи Италијан“ и „ел маестро“. Победа на Калемегдану му је била последња у каријери. Тада је већ имао 47 година. Преминуо је 1953. године и сахрањен је у Мантови.
Манфред фон Браухич је поживео најдуже од свих учесника трке око Калемегдана. Рођен 1905. у Хамбургу, живео је 97 година, преминуо је и сахрањен 2002. године у Грахенворту у Немачкој.
Сачувана четири болида
Интересантан податак је да су сачувана четири болида која су учествовала у трци на Калемегдану. После рата били су у поседу Руса, а онда их је пронашао „наш“ човек са америчким држављанством, Павле Пол Карасек, који их је и рестаурирао.
Данас се болид „ауто унион“ Тација Нуволарија налази у Инглштату у Немачкој, Милеров се налази у Лондону, „мерцедес“ Фон Браухича је у власништву приватног колекционара у САД, а „мерцедес“ Хермана Лага се налази у музеју у Штутгарту.
Одлично поређење и показатељ успеха који је Бошко Миленковић остварио јесте и то да су болиди „Ауто униона“ и „Мерцедеса“ имали по 3.000 кубика, 12 цилиндара, двостепене компресоре и 485 односно 500 коњских снага, у односу на његов „бугати 51“ са свега 150 коњских снага.
Прва и последња трка
Трка око Калемегдана је, нажалост, била прва и једина таква на територији тадашње Краљевине Југославије и свих потоњих држава које су настајале на њеним просторима. Циљ је свакако био показивање индустријске снаге земаља у којима су болиди произведени, али и туристичка промоција Београда као престонице балканске краљевине.
И тај 3. септембар 1939. је свакако значајан датум за ауто-мото спорт у Југославији и данашњој Србији, али се може сматрати и последњим трзајима нормалног живота пред катастрофу која ће задесити Европу само који дан касније и која ће трајати наредних шест година.
