Као и у другим земљама где је марксизам био обавезан школски предмет, и у Србији је прошла незапажено 150. годишњица објављивања Марксовог „Капитала“. Век и по после првог издања, Маркс, који се сматра писцем који је извршио највећи утицај на светску историју и његово капитално дело и данас имају значајан утицај на бројне мислиоце и политичаре.
Социолог Јово Бакић, професор Филозофског факултета у Београду, каже да се после скоро четврт века паузе, кад Марксизам није био у интелектуалној моди, Маркс вратио управо због криза и чињенице да се неједнакости међу људима повећавају.
Марксизам као гравитација
Према његовим речима, изгледало је у једном периоду Хладног рата, иако је тад Маркс био модеран, да његово предвиђање о опадању просечне профитне стопе, повећавању неједнакости, пауперизацији средње, класе није тачно. Међутим, сад се види да је читава држава социјалног старања настала из страха капиталиста од револуције.
„Како је тај страх нестао, тако су неједнакости поново почеле да расту и сада се говори о прекаризацији рада, дакле о једној општој пауперизацији и радника. Са друге стране, живот постаје ризичан и за средње слојеве, тако да у том друштвено-историјском контексту, Марксова мисао поново стиче актуелност“, каже Бакић.
Новинар Зоран Пановић, програмски директор „Демостата“, слаже се да је нека врста сатанизације Маркса почела са сломом реалног комунизма на истоку Европе, који је често поистовећиван са марксизмом у својој пракси.
Светска економска криза поново је вратила Маркса у жижу јавности, а битно је то, додаје Пановић, да је Маркс један од класика социологије, у рангу Макса Вебера, Емила Диркема или Талкота Парсонса.
„Идеолошка свест је од његовог учења направила догму и ту је најопасније то што је она дигнута на ниво закономерности, у смислу да је његова теорија аксиоматска, да се не доводи у питање, да је научно заснована и да су самим тим диктатура пролетеријата и власт радничке класе, односно, у лењинистичкој интерпретацији, бољшевичке партије као њене авангарде — законски неупитне. Догма је постала као гравитација и то је била фатална ствар“, сматра Пановић.
Мода у провинцији
С њим се слаже и Бакић, иако је Маркс читавом својом делатношћу, па и „Капиталом“, обележио политичку мисао друге половине 19. и 20. века.
„Противник сам тога да се било ком појединачном мислиоцу даје толики значај. Нико, ниједан научник, ниједан уметник, није Бог. Он је само човек, који, наравно, прави грешке. И у Марксовој мисли, несумњиво да има и грешака, али очигледно има и изузетно дубоких увида који су актуелни и дан-данас“, каже Бакић.
Наше саговорнике не чуди што се код нас Маркс није вратио у моду избијањем светске економске кризе као што је био случај на западу. На западу, где марксизам никад није био обавезан предмет, Маркс никад и није изашао из моде.
У бившим комунистичким земљама где су Марксове слике висиле у учионицама, падом Берлинског зида готово да је потпуно избрисано сећање на „утемељивача научног социјализма“. Према Бакићу, Маркс и марксизам су у нашем школству доживели очекивану судбину.
„Ствар је у томе што ми Маркса, углавном, нисмо ни читали. Врло често, професори који су склањали Марксове књиге су своје докторате стекли на бескрајном цитирању Маркса, где га, заправо, нису дубоко проучавали. Знали су да ће им цитирање Маркса донети релативно лако стечену титулу доктора наука, али они се нису бавили озбиљним проучавањем те мисли. Колико су лакше стекли титуле, утолико су лакше конвертирали и постали велики либерали. То више говори о нашој провинцијалној средини и о интелектуалној лењости многих, него што говори о Марксовој мисли“, каже Бакић.
Друштвена физика
Он додаје да је увођењем марксизма, неминовно Маркс огађен деци. То је било наопако јер је марксизам само један теоријски правац у оквиру социологије.
„И у том смислу, овде се многе ствари неће променити док људи год не почну, чиме год да се баве — да се тим озбиљно баве. Дакле, да озбиљно проучавају мисао неког аутора“, сматра Бакић.
Пановић каже, да је из марксизма, кога је изучавао током школовања, запамтио за сва времена дефиницију производње која показује да је марксизам једна врста „друштвене физике“.
Кад је реч о веронауци и грађанском васпитању који су наследили марксизам, Пановић сматра да је „једна промашена теза да се грађанско васпитање третира у некој конфронтацији са веронауком“".
„Мислим да би сва деца у свим узрастима требало да имају социологију, од предшколског узраста. У социологији има свега, и социологије религије и теорија о друштву и марксизма и грађанских теорија. Веронаука би требало да се обавља у црквама а социологија је мајка свих друштвених наука и само она треба да се учи у школама“, сматра Пановић.
Грађански марксизам
Бакић каже да је био против увођења веронауке у школе, јер јој је место при црквама, а не при државним јавним школама.
„Свим мислима које су догматског карактера, а марксизам онако како је предаван, био је конципиран као једна догматска дисциплина, а таква је и веронаука, није место у јавним школама. Такви предмети могу да се уче у приватним школама, црквеним или партијским, али никако у јавним школама“", сматра он.
На питање да ли грађанско васпитање постаје либерално-догматски предмет, Бакић каже да зависи како се тај предмет предаје.
„Нешто из тог предмета је добро, пре свега, свако треба да зна која су права грађанина, дакле да власт не може да ради шта хоће и грађанско васпитање треба томе да служи, као и развијању трпељивости јер то су неке грађанске врлине. Како се све то ради у школама то је већ друго питање. Мислим да грађанско васпитање, за разлику од марксизма и веронауке, није догматска дисциплина. То је та разлика, али врло вероватно је да се код нас, као и много шта друго, наопако ради“, закључио је Бакић.
