Сваки је рат прожет мрачним стварима — од уништења и смрти до хаоса, губитка и мистерија, као и невероватним причама с ратишта. Током Првог светског рата, 5. Батаљон Норфолк регимента био је формиран као краљевска тактичка војна јединица у којој су запослени мушкарци из краљевског особља по иницијативи краља Едварда Осмог.
Тај је батаљон је сам по себи био поприлично јединствен, будући да је један од првих случајева да је цела јединица састављена од исте групе цивила, из истог града. Било је речи о тесно повезаној групи људи који су се врло добро познавали, а многи од њих су заједно и одрасли. Они су, кад су већ морали ићи у рат, желели да иду заједно и чувају леђа једни другима.
Након обуке, батаљон је послат у борбу на Галипоље, која је требало да избаци Турску из рата и да донесе контролу над Дарданелима. Борбе су почеле у априлу 1915, а довршене су у јануару следеће године потпуним повлачењем инвазивних трупа, а највеће губитке притом су доживели припадници војске Аустралије и Новог Зеланда.
Данас је Галипоље Британцима и њиховим бившим колонијалним државама симбол узалудне борбе и масовних жртава.
Норфолкси, како су звали припаднике батаљона, стигли су тамо 10. августа 1915. Укупно их је било 250, на челу са сир Хорацеом Проктором Баушампом. Само два дана након доласка батаљон је видео борбу као део 163. бригаде која је кренула у напад на турске положаје у равници Анафарта.
Пакао Галипоља и немогућа операција
Војници су били у врло лошем стању брзо након ступања на Галипоље — дуго су путовали, осећали су нуспојаве вакцина које су примили, имали су врло мале залихе хране и воде.
Врућине су биле ужасне, били су неиспавани, а велики број њих оболео је од дизентерије која их је додатно исцрпљивала.
Осим тога, операција је требало да буде изведена усред бела дана, а војници су имали врло лоше, па чак и нетачне мапе, док се с друге стране налазио непријатељ укопан у гребен, непријатељ који је територију познавао као свој длан.
Није ни чудно да су измождени Норфолкси учинили грешку и упутили се погрешним смером, који их је одвео даље од већег дела 163. бригаде. Уочивши грешку, одлучили су да ипак наставе према циљу, без појачања и подршке.
Док су се пењали, дочекала их је киша метака из митраљеза, а снајпери су их гађали с дрвећа и укопаних положаја. Норфолкси су храбро ускочили у тај пакао и чак успели да непријатеља изгурају до шуме која је била у пламену од артиљеријске ватре.
Баушамп и његови људи ушли су у шуму — и тада су последњи пут виђени.
Бизарни извештаји
Нико од њих никад није изашао из те шуме, нити један од 250 војника није могао испричати шта им се догодило. Британци су претпостављали да су заробљени.
Међутим, након што се рат завршио, повратка заробљеника није било, а турске власти јамчиле су како их никад нису ни заробиле. Штавише, рекли су да никад нису чули за њих.
Ипак, у годинама које су уследиле, Британци су извели бројне ексхумације и међу 13.000 тела чак и пронашли остатке које су повезали с несталом јединицом.
На 122 тела пронађени су беџеви какве су носили Норфолкси, па је дефинитивно закључено да је реч о њима. Случај би тако остао заборављен у историји, да се на 50. годишњицу битке код Галипоља новозеландски ветеран Фредерик Ришарт није огласио с бизарном причом за коју је тврдио да је истинита.
Нестали у облаку?
Његову су причу потврдила још два саборца, откривајући да нису желели пре ништа да говоре јер су мислили како им нико неће веровати, али сада више нису имали шта да изгубе.
Ришарт је рекао да се његова јединица налазила у близини турских положаја, што је било близу места где је нестао 5. батаљон. Тврдио је да су сви видели необичне сиво-смеђе облаке који су готово лебдели изнад бојишта.
Ти чудни облаци описани су као потпуно мирни и непомични успркос јаком ветру који је дувао, а испод тих облака налазио се један већи и знатно гушћи. Мушкарци су га проценили на барем 800 метара дужине и 200 метара ширине, а тај се облак дословно спустио на земљу.
Норфолкси су наводно без имало оклевања умарширали у њега и тако им се изгубио траг, након чега се облак још више раширио и одједном великом брзином кренуо према висинама. Ветерани се куну како су тада видели и тела која лебде у ваздуху.
Та је прича први пут објављена у новозеландском магазину „Спејсвју“, а од тада се јављало више ратних ветерана који су потврђивали причу. Од тада се овим случајем баве многи теоретичари завере и НЛО ентузијасти, а шта се тачно догодило знају само они који су своје животе тада оставили на Галипољу.
Извор: Експрес