Званични подаци црногорских институција од Монстата, преко Фонда за пензијско-инвалидско осигурање и Завода за запошљавање, до Министарства рада и социјалног старања, показују да је укупан број запослених у Црној Гори на крају јуна износио 188.000, док је 191.000 оних који од државе добијају пензију, или су у групи издржаваних лица према неком другом законском основу.
Притом, како је својевремено потврдио бивши премијер Мило Ђукановић, највећи послодавац у Црној Гори је — држава, што значи да је и највећи број оних који заправо раде у бирократији, односно непроизводном сектору.
Ништа мање не обесхрабрују ни подаци гледано по општинама. У чак десет њих број пензионера већи је од укупног броја запослених. Највећи број таквих општина је на сјеверу Црне Горе: Андријевица, Беране, Колашин, Мојковац, Плав, Пљевља, Плужине и Шавник. И пријестоница Цетиње спада међу општине у којима пензионери имају бројчану превласт над запосленима, али и други по величини црногорски град — Никшић.
Случај града Никшића је утолико можда и најбољи показатељ укупне драме коју реално преживљава Црна Гора. Подсјећања ради, Никшић као некадашњи индустријски центар био је као такав препознат и у оквирима бивше Југославије.
Кад се на крају подвуче црта, испада да су запослени у само седам црногорских општина већина у односу на пензионере, док једино Будва задовољава услов да је број запослених лица троструко већи од броја пензионера.
Економски аналитичар Младен Бојанић подсјећа да према теорији Бизмарковог модела држава оптимално функционише на нивоу три запослена на једног пензионера, али, како наглашава, очигледно је да је то у Црној Гори драстично поремећено и да тај систем више није одржив у Црној Гори, што све упућује на потребу спровођења озбиљнијих реформи.
„Власт је свјесна тога и они су још 2006. године најавили реформу под мотом ’Да не пита старост ђе је била младост‘, али од тога се ништа није мрднуло јер су процијенили вјероватно да им је политички непрофитабилно да раде реформу у овом периоду, па су одустали. И наравно све ствари које се гурају под тепих на крају ескалирају и постају један огроман проблем за решавање. Пензиона реформа у Црној Гори и даље чека и ко год буде био власт мораће на другим основама да постави пензиони систем“, сматра Бојанић.
Што се тиче податка да је нарочито на сјеверу далеко мањи број запослених него пензионера, према Бојанићевом мишљењу то је још једна потврда да је сјевер Црне Горе у односу на остатак државе далеко неразвијенији, па услед мање могућности запослења радно способно становништво мигрира ка југу или Подгорици.
Коментаришући за црногорске прилике огроман број запослених у јавној управи, Бојанић сматра да је у том погледу направљена „дупла штета“ по државу услед парадокса да је присутан превелики број запослених у општинама, док са друге стране Црна Гора има неефикасну општинску управу.
„Систем са тим како тренутно функционише апсолутно није одржив. Имамо опште повећање незапослености, док је повећање запослености присутно једино у јавном сектору, односно непрофитабилном или сектору који не доноси нову вриједност, него само запошљава партијске кадрове, а све то на крају смо морали да плаћамо новим задуживањем", наглашава наш саговорник.
Према Бојанићевом мишљењу, очигледно је да начин на који економија годинама функционише, гдје се добрим дијелом финансирала из продаје постојећих предузећа и имовине, тешко да више може да донесе неки већи приход, па се драстично иде ка новом задужењу.
„Све то има своје лимите, што ће у неком моменту да изазове огромне проблеме“, упозорава Бојанић.
