Само 17 година америчке историје, дуге 241 годину, прошло је без њеног учешћа у ратовима и оружаним сукобима. У својој историји није повезала ниједну целу деценију, а да није негде и против некога ратовала. Најдуже су САД биле у миру у годинама изолације за време Велике депресије, између 1935. и 1940. године. Већ и по том податку дало би се закључити да се ратовање исплати, без обзира на трошкове.
С обзиром на то, јасно је зашто САД са највећим војним буџетом на свету, на војску троши више него следећих девет држава заједно. Прошле године њен буџет за војску износио је око 650 милијарди долара.
Према подацима Међународног институт за истраживање мира из Стокхолма, после двадесетогодишњег пада, обим светске трговине оружјем од 2001. године стално расте.
У области испорука САД су далеко испред других и њихов удео у тржишту наоружања порастао је на 33 одсто у периоду 2011-2015, у односу на 29 одсто у периоду 2006-2010.
То потврђују и подаци америчке агенције при Министарству одбране, премa којима су САД у 2015. години продале другим земљама наоружање у вредности од 47 милијарди долара. То је повећање од чак 30 одсто у односу на годину пре, када су САД зарадиле 32 милијарде, док су 2013. године инкасирале „само“ 23,6 милијарди. О каквом је тренду реч јасно је с обзиром на то да су 2005. зарадиле „само“ 8,6 милијарди долара од извоза оружја.
Спољнополитички коментатор листа Политика Мирослав Лазански за Спутњик каже да је свака конфликтна ситуација у свету несумњиво добра прилика за војну индустрију великих сила да продају оружје, а пре свега за Америку која је највећи продавац оружја на свету.
Конкретно, из кризе око Корејског полуострва САД ће, већ је извесно, профитирати. Наруџбине за велике количине најмодернијег америчког оружја најављене су, напомиње он. Реч је о новим противваздушним система, ракетним и радарским система. Вероватно и о авионима Ф-35.
Процена је да Америка само од продаје оружја по једној кризи заради у просеку 20 до 25 милијарди долара.
Лазански каже да је у тој математици питање односа вредности продатог оружја и директне уплетености у један такав рат земље која продаје оружје. Авганистан је, рецимо, коштао Американце 2.000 милијарди долара, а тамо баш и нису могли да зараде много на продаји оружја јер је ниво авганистанске армије технички и технолошки такав да им треба много једноставније оружје, објашњава он.
Напомиње, такође, да су напетост, каква је сада између Ирана и Саудијске Арабије, Американци искористили да потпишу уговор о продаји оружја Саудијској Арабији за 65 милијарди долара. Истовремено и Катару.
На констатацију да се зарађује и запоседањем ресурса државе на чију се територију уђе, као у случају Ирака, каже да то зависи од земље до земље.
„Негде уђете и изгубите хиљаде милијарди и животе војника, као што је то било у Вијетнаму, па чак и Авганистану, и не зарадите. А улетите у Ирак и он постане највећа приватна бензинска пумпа породице Буш“, илуструје Лазански.
Он додаје да је сваки метак испаљен у „Пустињској олуји“ 1990-1991. године, свака америчка ракета, сваки литар горива који су Американци потрошили, на крају платио Ирак кроз испоруке нафте и оно што му је било одређено санкцијама УН. Американце „Пустињска олуја“ није коштала ни један једини долар, каже Лазански, додајући да је за Американце и рат у Либији 2011. био одличан бизнис.
„Скинули су са рачуна либијска државна средства која су била залеђена, неких 250 милијарди долара у разним банкама. Рат у Либији финансирали су либијским средствима не само Американци, него и Французи и Британци“, објаснио је коментатор Политике.
На одлуку да ли се улази у рат пре свега утичу политички и геостратешки разлози, а потом разлози крупног капитала типа војне индустрије, тек онда и разлози приватних компанија и агенција које би од тога могле имати економску корист, напомиње Лазански.
У којој мери је рат, или и сама претња ратом, један је од најуноснијих бизниса указују и документи које је објавила Национална aрхива Британије, о чему је „Гардијан“ писао пре месец дана. Уочи избијања Заливског рата, министри и државни службеници журили су да британским произвођачима оружја омогуће да искористе очекивани раст потражње војног наоружања.
У писму означеном као тајна, написаном 19. августа 1990. године, неколико дана након што су снаге Садама Хусеина напале Кувајт, министар у одељењу за набавке, одбрану и трговину, Алан Кларк је написао извештај премијерки Маргарет Тачер. У њему је навео да би очекиван одговор САД и њених савезника био „јединствена прилика за организацију одбрамбених извозних услуга“.
ПО речима Лазанског, однос између војне индустрије и ратова увек је нека врста једначине која показује да та индустрија увек добро заради на ратовима, који свакако оптерете буџет државе ако је она директно уплетена у рат.
„Чињеница је да је Америка постала прва индустријска сила света тек после Другог светског рата. Он је размахао америчку индустрију и довео је до тога да они постану индустријски најјача земља на свету управо због рата. Да није било рата вероватно тај бум америчке индустрије не би ни постојао“, закључио је Лазански за Спутњик.
