„Сједињене Државе имају једну традицију схватања да је њима све допуштено, а да је другима допуштено само оно што је у интересу САД и ту лежи велики извор опасности од ширих конфликата и неспоразума, јер ова су времена другачије него она деведесетих година прошлог века. Русија није више оно што је била Русија Јељцина и Козирјева. Русија Путина је велика сила у јачању и у ширењу свог утицаја у глобалним односима, а Американци по инерцији настављају да се понашају као да се ништа није променило, као да је Берлински зид јуче срушен, а колико година је од тада прошло.“
То у интервјуу за Спутњик каже Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши дипломата са којим смо разговарали о најактуелнијим темама које су протекле недеље потресале планету.
Били сте дипломата дуги низ година и памтимо вас из те ере, а да ли Ви памтите потез сличан овоме којим је Вашингтон затражио да руско особље из Конзулата у Сан Франциску испразни просторије у року од 48 сати?
— Увек се нешто први пут дешава у свету, иако су САД, на пример, на самом почетку агресије НАТО-а против тадашње СРЈ практично окупирале нашу Амбасаду у Вашингтону, протерале све особље и оствариле увид у читаву документацију и све што се налазило у њој. ФБИ је тада са јаким снагама иза поноћи утерао више полицијских паса и застрашио наше особље.
Да ли је паметно овакво понашање Американаца?
— Мислим да је то опасно, да ту у нема речи ни говора о памети или мудрости, али то је резултат једне изванредне ситуације у којој се Америка нашла после Трампове победе када паралено делују на сцени две линије, једна која је заснована на Уставу и друга која је производ деловања такозване „дубоке државе“, а то значи финансијског капитала, војно-индустријског комплекса или медија који су у рукама и мултинационалног корпоративног капитала и обавештајних служби. Нове институције формиране након избора још нису похватале све полуге управљања највећом силом, а то је опасно зато што се Америка не слаже сама са собом, а онда видимо и да такозвана „дубока држава“ жели конфронтацију са Русијом. Ту стоји резон да Америка располаже огромним финансијским и војним потенцијалом и да са Русијом може да поступа на стари начин постхладноратовског периода. Окупирање дипломатско-конзуларног представништва не би било које, него друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра него има визију, перспективу и што не предузима исхитрене потезе. Он предузима искључиво оно што је најнужније да би Русија сачувала своје достојанство, интегритет и поштовање у свету.
Коме ће Русија да тужи Америку за оно што је урадила?
— Америка има своју имовину на руској територији и могло би да дође до реципрочних мера. Што се тиче правних лекова, Америку могу да туже пред руским, али и пред америчким судовима. Постоје и међународне инстанце као што су међународна арбитража или судови.
Да ли Вашингтон признаје те међународне арбитраже?
— Америка у принципу признаје само оно што јој помаже да побеђује и да докаже да је у праву. Америци је мало стало до међународног права, без обзира на то што је земља демократије и слободне тржишне економије, систем у којем је приватна својина неприкосновена вредност. Америци не смета да ту прокламује неке своје посебне националне и државне интересе и да једноставно заобиђе међународне правне норме уопште. На једној конференцији у Братислави, крајем априла 2000. године, амерички представник је на самиту НАТО-а и нових кандидата за чланство у НАТО рекао: „Тамо где међународно право стоји на путу остваривања интереса НАТО-а и интереса САД, треба га уклонити.“ Код Американаца нема сигурности ни у оно што су потписали, а пример за то је Париски договор о климатским променама. Постоји Међународни кривични суд, који је формиран пре више година по римском договору, који су иницирале и САД, али Вашингтон не жели да се њеним њеним држављанима икада, под било којим условима, суди по међународном праву. Једном сам подсетио Ричарда Холбрука на један усмени договор који је он имао са председником Слободаном Милошевићем, који он изврдава. Он се само осмехнуо и рекао: „Господине Јовановићу, привилегија је моћника да не поштују ни потписане договоре, а камоли усмене“.
Владимир Путин је у Владивостоку похвалио намеру Американаца да смире тензије у вези са Северном Корејом.
— Председник Путин не само стратешки, него и тактички води веома мудру политику. Свестан је да од Русије много тога зависи на глобалном плану и да Москва сноси велику одговорност. Русија као велика сила делује конструктивно у европским и глобалним односима, како на политичком, тако и на економском плану. Путин не крије да је Русији преко потребан мир, али не због егоизма, јер борба Русије, Кине, земаља-чланица БРИКС-а за мир, за отворену економску и сваку другу сарадњу је борба у интересу читаве цивилизације, у интересу читавог света и то је оно што даје печат тим дубоким променама у глобалном распореду моћи. Запад у релативном смислу постепено губи моћ. На узлазној линији су земље БРИКС-а и срећом за свет, те земље не воде себичну, већ политику солидарности са другим народима и политику сарадње на равноправним основама у којој ће сваки учесник моћи да задовољи своје легитимне интересе на равноправној основи.
САД и Запад су у грчу да сачувају привилегије акумулиране вековима, било у периоду колонијализма, Хладног рата или униполарног света и они се боре против историје и неминовности. Нема шансе да се глобални трендови уобличавања новог, праведнијег економског и политичког поретка зауставе. То не може никаква, па ни нуклеарна сила да уради. У историји немамо пример да је једна империја, пре свог нестанка са политичке сцене, добровољно одступила од својих привилегија и избегла катастрофе. Све су се империје, на силазној и на улазној линији, распадале због нереалних процена и због робовања неким прошлим временима.
Да ли Америка спасава своју економију свим овим изазивањима кризе у свету?
— Постоји школа мишљења да се САД залаже за провоцирање, изазивање ратова, конфронтација и сукоба на основу чега би војно-индустријски комплекс добијао нове наруџбине, захуктавао војну индустрију, а технологије које се превазилазе у војној индустрији уступио цивилном сектору. То Вашингтону може да се обије о главу, јер данас, на планети која је постала глобално село, нема локалних или регионални сукоба, увек виси опасност од глобалне конфронтације. То је погрешна опција, права опција је да Америка прихвати Пут свиле, да прихвати економску сарадњу са Русијом на равноправним основама и да уважи чињеницу да више не може да буде оно што је била. Треба да уваже чињеницу да више нема иоле важнијег светског проблема који Америка може сама да реши. То иде дотле да председник Си Ђинпинг на самиту БРИКС-а позива Америку и свет да је време закона џунгле прошло и да морамо да се окренемо сарадњи заснованој на принципима, а не на законима јачег. Будућност планете лежи на уважавању нових односа, на поштовању нових релација у глобалном распореду моћи, на уважавању онога што чине Кина, Русија, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу и на прихватању партнерства од стране Америке, партнерства са Русијом, Кином и другим земљама растуће моћи. То не значи губитак за Америку, то значи да сви добијају, па и Вашингтон.
Да ли је БРИКС заснован управо на свету равноправних, што је и у називу организације коју предводите?
— Апсолутно. То је принцип. Ако смо ми оснивачи Београдског форума наивни, јер верујемо у равноправност, онда су наивни и оснивачи УН у чијој повељи стоји да је светски поредак заснован на сувереној равноправности свих земаља и свих народа. Дакле, ако су 1945. године људи који су изборили мир после сукоба са фашизмом и који су отворили перспективу мирног развоја били нереални, онда смо и ми у Београдском форуму данас. Ми држимо конференције у земљи и иностранству, националне и интернационалне, пишемо књиге о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике Србије, о кретањима на Балкану, о глобалним односима. Управо сам се вратио са конференције у Цириху којој је присуствовало око 400 интелектуалаца из Немачке, Аустрије и Швајцарске и тамо се расправљало о теми суверене равноправности и поштовања принципа међународног права и морала. Удружење које је било домаћин зове се „Храброст за морал“ и морам рећи да су ставови Београдског форума увек примљени на такозваним „Септембарским разговорима“ у Цириху, јер ми смо редовни учесници те конференције. О томе се мало зна, знате какво је стање и власништво у нашим медијима. Вама, Спутњику, честитке, ви сте храбри у борби за отвореност и објективно информисање и ваш медиј заслужује сваку пажњу.
Кина је у протеклом периоду утростручила улагање у Америку и удвостручила улагање у Европу. Шире се невиђеном брзином….
— Често путујем у Кину и сматрам да је та земља у таквој динамици модерног развоја да је нико и ништа не може зауставити. Са једнаким знањем и једнаком енергијом путу и појасу се прилази у Шангају и на крајњем западу Кине. Сви исто говоре, сви исто раде. Имате утисак да Кинези и кинеска велика нација живе само за развој. Ради се даноноћно и многе ствари су импресивне и непознате код нас. Био сам четири дана у Шангају, не знам тачно колико становника има, али нема мање од 20 милиона, ја нисам видео мотоцикл са мотором на унутрашње сагоревање. Чонгчин, град са 33 милиона становника, производи годишње 55 милиона лаптопова што чини више од четвртине светске производње. У њему се осећате се као да сте у центру неког двоструко више модернизованог Париза или Берлина. То нема везе са нашим представама о Кини, о кинеским градовима и о животном стандарду.
