Михаил Сакашвили уз помоћ присталица пробио је кордон на пољско-украјинској граници и ушао у Украјину, чије му је држављанство недавно одузето. Бивши председник Грузије, пошто му је мандат истекао и пошто га је чекало суочавање са бројним оптужбама због злоупотребе положаја, после краћег задржавања у Америци прешао је у Украјину, где је био саветник украјинског председника Петра Порошенка и губернатор Одеске области.
Да би вршио политичке функције у Украјини, Сакашвили је узео украјинско држављанство, али је морао да се одрекне грузијског. Када се посвађао са украјинским властима, држављанство му је одузето и Сакашвили је постао апатрид.
После поновног краћег боравка у Америци, ових дана се вратио у Украјину без икакве путне исправе, а украјинске власти оптужиле су га за илегалан улазак у земљу.
Дечко који обећава
Грузија је у бившем СССР-у уживала посебан статус — најкорумпиранија совјетска република била је истовремено и совјетски прозор на Запад. У Грузији су несметано засвирали први рок бендови у СССР-у, у њој су организовани први рок концерти и фестивали. Истовремено, захваљујући развијеном шверцу, на који су политички функционери, масно потплаћени, гледали благонаклоно, преко Грузије су у СССР стизали толико жељени западњачки производи широке потрошње и масовне културе.
Политички успон Едуарда Шеварнадзеа, бившег министра спољних послова СССР-а и председника независне Грузије, почео је када је тај човек постао први човек грузијских комуниста и пресекао корупцију у тој совјетској републици.
Грузија се и по добијању независности истицала међу свим осталим државама насталих од СССР-а. Први председник независне Грузије, Звијад Гамсахурдија био је заступник ултранационалистичке политике. Његове речи да је Грузија земља Грузина, док су сви остали који живе у њој, а мањина је било много, само гости, била је каписла за сепаратистичке покрете и оружане побуне у Абхазији, Северној Осетији и Аџарији, а његов аутократски стил владавине довео је и до грађанског рата међу самим Грузинима.
У тој и таквој Грузији стасавао је, као човек и политичар и Михаил Сакашвили. Као млад човек придружио се Едуарду Шеварнадзеу, који је у грађанском рату против Гамсахурдијиних снага победио. Млад, шармантан и образован, брзо је напредовао у хијерархији. Међутим, убрзо је напустио Шеварнадзеа, оптужујући га за корупцију и постао један од најпопуларнијих опозиционих лидера.
За Украјину Сакашвилија везују посебни односи. Ту је служио војску и завршио факултет, а током студентских дана спријатељио се и са садашњим украјинским председником Петром Порошенком. Касније образовање стекао је на америчким факултетима.
На рукама народа
На власт Сакашвили долази на таласу „Револуције ружа“, постаје председник освојивши 96 одсто гласова, а свет га гледа као једног од најперспективнијих политичара. Грађанима Грузије једина је нада да их извуче из беде и реформише државу. Таква обећања и даје. Распредају се легенде о његовој решености да раскрсти са корупцијом, отпуштању свих саобраћајних полицајаца у земљи и расписивању конкурса за запошљавање нових.
Реформише државну управу и економију земље. Светска банка назива Грузију водећом реформском економијом света, Сакашвили прима признања, амерички председник Џорџ Буш назвао је „Револуцију ружа“ најмоћнијим догађајем у модерној историји који инспирише друге у потрази за слободом, а Бренда Шефер, директорка израелског Центра за истраживање модерних енергетских проблема описала је Сакашвилија као Нелсона Менделу 21. века. Истовремено, Сакашвили је успостављао чврсте односе са Западом, наглашавајући како му је циљ да уведе Грузију у ЕУ и НАТО.
Биланс Сакашвилијевог термидора
Међутим, док су га западни лидери хвалили, стварност живота у Грузији била је сасвим другачија. Док су светске економске институције хвалиле економске реформе у земљи, животни стандард Грузина није се побољшавао. Незапосленост се није смањивала, а реформом здравственог система, у коме су све болнице (осим психијатријских и инфективних клиника) и осигуравајући фондови приватизовани, онемогућио је великом броју грађана да остварују своја права.
Некадашњу корумпирану елиту заменили су нови људи, Сакашвилијеви. Бројне невладине организације упозоравале су на кршења људских права, тортуре у (реформисаним) затворима, корупцију, злоупотребе политичке елите, растућу аутократију, покушаје убистава политичких противника… Безуспешно, Сакашвили је остао миљеник Запада.
Међутим, највећи неуспех Сакашвилијева политика доживела је на пољу националног помирења. Уместо да обједини земљу, Сакашвили се окренуо Звијаду Гамсахурдији, као политичкој икони. Једна од првих ствари које је урадио на почетку мандата је пренос посмртних остатака Звијада Гамсахурдије из Грозног у Тбилиси и називање једне од главних авенија у грузијској престоници његовим именом.
Била је то опомена за Абхазе и Осете, који су се добро сећали како су Гамсахурдијине снаге покушале да их етнички очисте почетком деведесетих. Наоружавање грузијске војске, долазак америчких инструктора, медијска припрема, све је указивало на оно што ће се догодити.
Покушај етничког чишћења Осета и Абхаза почео је нападом на руске мировне снаге. На такав напад Русија је морала да одговори.
Тада, наизглед, почиње Сакашвилијев пад, јер сав прљав веш његове владавине излази на површину. Међутим, он не одустаје и одлази у Украјину, код свог друга из младости.
Русомрзац
Од „Револуције ружа“ Сакашвили показује само једну константну политичку тежњу која га у потпуности заокупља и на основу које се могу извести његови циљеви, али и разлог због кога је стално присутан у политици постсовјетског простора.
То је његова отворена мржња према Русији, која се на огледа толико у изјавама, колико се огледа у делима. Човек не може а да се не запита шта је желео нападом на руске мировњаке у Јужној Осетији, да ли је очекивао да Русија мирно ћути и посматра како њени војници гину, док Сакашвилијеве снаге, потпомогнуте америчким инструкторима, протерују читав један народ.
Када се посматрају његови поступци и када се анализирају његови потези, све наводи на то да је Михаил Сакашвили заправо средство за спровођење антируске политике у туђим рукама. Како другачије оправдати чињеницу да је након Грузије отишао у Украјину и постао губернатор Одеске области, а потом, посвађавши се са својим пријатељем из младости, организовао опозициони покрет, оптужујући украјинску власт да је превише руска.
Политичка карикатура
Једина заоставштина коју је Сакашвили оставио Грузији је карикатура државе, јер он је, описавши круг, од политичара који је на власт дошао на рукама народа до човека који са власти одлази због масовног незадовољства које је експлодирало на улицама, успео да искарикира и такве политичке идеале као што су демократија, парламентаризам, владавина права и слободно тржиште.
Комедија је настављена његовим преласком у Украјину. Поставши саветник свог пријатеља из младости, заједно са другим беспосленим политичарима са Запада, касније и губернатор Одесе, он и даље упорно извршава поверен му задатак преображаја постсовјетских друштава у русомрзачка друштва.
Сада, када у Лавову чека да му оптужница због илегалног преласка границе буде уручена, његов задатак је само умножен. Служи као опомена украјинском руководству да у Украјини постоји још неко екстремнији и спремнији, макар долазио из иностранства, да задатак изврши успешније, темељније и спремније. Јер Сакашвили нема других опција, Порошенко још и може да започне дијалог са Русијом. Сакашвили је ту да се побрине да таквог дијалога не буде, да то не постане чак ни опција која би у једном тренутку могла да уђе у разматрање.
Карикатура карикатуре
Проблем Запада је у томе што Сакашвили, што је дуже на политичкој сцени, све дубље упада у живо блато сопствене карикатуралности. Штавише, његови поступци на западну политику коју оличава делују тако да и она сама постаје карикатура.
Томе је и сам допринео. Још док је био председник Грузије, Стејт департмент је упозоравао на његов непредвидив карактер, а светској јавности остало је у сећању како, пред телевизијски наступ, од нервозе гризе кравату.
Имиџ романтичног витеза — борца за слободу и демократију народа на постсовјетском простору није успео јер тек неколицина верује у Сакашвилијеве намере. Његов фарсичан улазак у Украјину из Пољске, срачунат да покаже како није одустао од борбе, можда је врхунац карикатуралности коју је досегао.
Тешко је рећи шта је Сакашвилијев следећи потез, али то и онако не зависи од њега. Његови ментори су ти који одлучују у његово име. Питање је до којих ће га граница трпети. Јер што га дуже буду трпели њихова игра око Русије постајаће све провиднија, ако већ није сасвим провидна.
