У емисији „Други поглед са Љубинком Милинчић“ одбојкашки тренер Бранислав Моро, новинар Борислав Коркоделовић и политиколог Александар Павић разговарали су о стању у Северној Кореји.
Како се тамо живи? Хоће ли грађани Северне Кореје јести траву после увођења најновијег пакета санкција, или ће се одрећи нуклеарних амбиција? Како још Ким Џонг Ун може да изненади свет и има ли начина да се зауставе његове ратничке амбиције?
Бранислав Моро дуго је радио као одбојкашки тренер у Северној Кореји. Тренутно живи у Манили, на Филипинима. Док је живео у Северној Кореји није се, како каже, интересовао само за спорт, већ је гледао и информисао се о догађајима и друштвеним дешавањима.
Домаћини су, наводи он, увек били отворени и гостољубиви према њему. Улазио је чак и у касарне, имао је контакте са најважнијим генералима, а сусрео се као тренер севернокорејске одбојкашке репрезентације и са председником Северне Кореје Ким Џонг Уном
„Могу да вам кажем да је врло пријатан, врло образован. На крају крајева, школовао се у Швајцарској и тамо је провео осам година. Тако да је успео да сазна шта је добро, а можда и шта је лоше. Заиста носим повољне утиске са тог сусрета, нарочито зато што је био страшно заинтересован и информисан о свему што радим и што се дешава у мом послу“, каже Моро.
Северна Кореја је, каже Моро, врло организована и спремна земља. Санкције ће сасвим сигурно утицати на живот грађана, али исто је тако сигурно да неће гладовати, каже Моро.
Он додаје да је убеђен у то да је 95 одсто онога што о Северној Кореји и Ким Џонг Уну пише у светским медијима нетачно. Као пример нетачних информација о Северној Кореји, Моро наводи пример наводно убијених спортиста који нису постигли добар резултат на неком међународном такмичењу.
„Ја, рецимо, седим са неким од тих убијених људи, а срамота ме је да му кажем да је он мртав. И то, наравно, сачувам за себе. У једном тренутку сам чак и отворио интернет испод стола да погледам да ли је то тај човек. Заиста је мало правих информација", сматра Моро.
Људима који нису посетили Северну Кореју тешко је да разумеју живот у тој земљи, додаје он и признаје да је и њему било потребно неколико година да схвати ту земљу.
„Тачно је да, захваљујући главним светским медијима, у најбољем случају имамо половичну слику о Северној Кореји“, каже Коркоделовић. У тој земљи, наставља он, са доласком Ким Џонг Уна на власт тече такозвани паралелни развој.
„Он јесте велики нагласак ставио на развој нуклеарног оружја и ракета, али се паралелно са тим одвија и својеврсна економска реформа и отварање ка тржишту. Ја сам прошлог новембра имао прилику да се сретнем са неким људима који нису наклоњени њему, који су избегли из Северне Кореје. У Сеулу смо имали дугачак састанак и они нису крили да постоји низ пијаца, тржница, које су у Пјонгјангу веома модерне, где је солидна снабдевеност, јер они 90 одсто робе увозе из Кине. Значи, оно чега има у Кини, може да постоји и у Пјонгјангу“, каже Коркоделовић.
Има, наравно, разлика у имовинском стању севернокорејских грађана, као и разлика између Пјонгјанга, велике троипомилионске метрополе и унутрашњости земље. Међутим, Коркоделовић наглашава чињеницу да је прошле године раст друштвеног производа Северне Кореје, према подацима Народне банке Јужне Кореје, износио 3,9 одсто.
„Чињеница јесте да они све боље живе, колико могу под санкцијама. Имајмо у виду да су под строгим санкцијама 11 година, од 2006, плус су под својеврсним санкцијама Запада практично од 1945. Тако да људи јесу навикли на санкције, ми и сами знамо како је то било“, наводи Коркоделовић.
Санкције Северној Кореји ипак су много оштрије, каже он, јер Југославија је због географског положаја могла да се из различитих извора снабдева нафтом и осталим потрепштинама. Међутим, тешко је рећи које су истините информације о Северној Кореји, јер у светским медијима има доста пропаганде, закључује Коркоделовић.
Говорећи о западној пропаганди против Северне Кореје, треба имати на уму америчко искуство у наметању санкција, каже Павић. У последњих петнаест година имали смо, ако се може судити по западним медијима, небројено много „Хитлера“.
Исходиште дизања тензија не налази се у Северној Кореји, већ у Сједињеним Државама, сматра он, а интерес им је да задрже војно присуство на корејском полуострву.
И Моро, и Коркоделовић и Павић слажу се да, ако дође до рата, Северна Кореја неће бити та која ће га започети. Ким Џонг Ун принуђен је на потезе које чини како би сачувао владајући систем у земљи, своју власт, а и да би остварио, како Коркоделовић каже, врхунски циљ своје нације, уједињење двеју Кореје.
Корејско полуострво подељено је између интересних сфера двеју суперсила после Другог светског рата, истовремено када је у Европи, на исти начин, подељена Немачка. У последње време, у светској политици влада тренд да се рецепт за решавање проблема подељених држава тражи у моделу помирења и уједињења Источне и Западне Немачке.
Павић каже да је на Корејском полуострву другачија географија и окружење. У Источној Европи 1989. имали смо ланчану реакцију, где је једна земља вукла другу, а видело се да је СССР одустао од својих политичких циљева.
„Северна Кореја је изолована. Она није као што је Немачка. Имате мноштво држава око нас, па нам је било лакше да изиграмо санкције. Имате сувише информација које су доступне. И, на крају крајева, у Источној и Западној Немачкој није био толики степен милитаризације као што је случај између две Кореје. Ово је јединствен случај и мора да се посматра на другачији начин. Тачно је да се ради о истом народу, али околности су такве да не одговара само Американцима тензија, него ни Кинези нису баш орни да имају јаку корејску државу на својим границама“, каже Павић
Стицај околности је такав да мање има спољног интереса да се Кореја уједини него што је било у случају Немачке у време пада Берлинског зида. Уједињење Кореје мора да се креће, како Павић каже, постепено и лагано, уз оно што Американци називају изградњом поверења.
„Не можемо да говоримо о уједињењу двеју Кореја када имамо овакву реторику, када нико не одустаје од великих војних вежби које вуку са собом неодустајање од нуклеарног програма. Многи говоре да би требало применити модел који је примењен на Ирану, где је постигнут неки споразум о нуклеарном програму“, каже Павић.
То подразумева укључивање више држава, додаје Павић. Ако је Северна Кореја преживела пад европских комунистичких режима крајем осамдесетих и с обзиром на њен географски положај, не може се размишљати на исти начин као што се размишља о Немачкој, закључује Павић
