Бројни сукоби у свету, од којих неки прете да прерасту у глобални сукоб, успоравање глобализације, изолационизам и кидање трговинских веза и уговора, ограничавање имиграције и многи други разлози наводе бројне интелектуалце да закључе да данашњи свет подсећа на онај пред Први светски рат.
На опасност од глобалног сукоба већ раније су упозоравали немачки нобеловац Гинтер Грас и папа Фрања, а извештај Џоша Фајнмана, главног економисте једне од највећих светских инвестиционих компанија „Дојче асет менаџмента“, који је објављен почетком године, каже да би свет могао да се наредних деценија нађе у фази успоравања и кочења глобализације. То није ништа ново и слично је ономе што се догађало у годинама које су претходиле Првом и Другом светском рату, као и Великој депресији.
Да је глобализација цикличан процес, говоре многи историчари и економисти — Бранко Милановић, Нил Фергусон, Дени Родрик, Фред Бергстен и други. Они објашњавају да атмосфера у данашњем свету наликује оној која је настала у годинама пред Први светски рат, када је први талас глобализације, који је почео средином XIX века успорен и готово закочен сврставањем држава у чврсте и супротстављене политичке и војне савезе, ограничавањем трговине и имиграције у државе „Новог света“ — САД, Канаду, Аустралију, Аргентину… у које је у том, првом периоду глобализације, емигрирало преко 60 милиона Европљана.
О овом питању највише расправа било је на стогодишњицу почетка Великог рата, пре три године. Тада је професорка на Универзитету „Кембриџ“ Маргарет Макмилан говорила да је Први светски рат почео убиством надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву, а да би се Блиски исток могао сматрати савременим еквивалентом тога. И тако западни интелектуалци три године чекају на новог Гаврила Принципа који би био окидач новог глобалног сукоба великих сила.
Међутим, аналитичар београдског Института за европске студије Александар Гајић каже да између атмосфере пред Први светски рат и времена у коме живимо постоје сличности, али и разлике.
Постхладноратовску епоху, од пада Берлинског зида до данас, карактерисао је недостатак идеолошке поларизације, што подсећа на време пре 1914. Само једна сила била је баштиник неолибералне идеологије, док су јој се друге приклањале, каже Гајић.
„Сада се ствар вратила на терен реалполитике, геополитичких односа, позиционирања на одређеним територијама, борбе за ресурсе, за престиж. Видимо да се формирају нова савезништва, нови односи, нове поларизације моћи, да из униполарног света ствари иду ка мултиполарном“, објашњава Гајић.
Још не постоје обриси јасних и чврстих савезништава који би повукли механизам који угроженост једне силе повлачи савезништвом других, какав је био случај пред 1914. Међутим, видимо да је након јењавања светске економске кризе Америка одлучила да своје позиције брани тако што ће у различитим регионима покушати да заузме што повољније позиције, додаје Гајић, тако што се бави кризним менаџментом.
Садашњи тренутак Гајића више подсећа на период пре почетка Великог рата, када је постојао читав низ регионалних криза узрокованих жељом европских држава да заузму што боље позиције у свету („Јагма за Кину“, „Јагма за Африку“, мароканска криза, аустроугарска анексија БиХ…), које су претиле да велике силе увуку у глобални сукоб, али су оне на различите начине покушавале и избегавале коначни обрачун.
Тридесете године прошлог века такође су период на који савремено доба подсећа, каже Гајић и наводи пример шпанског Грађанског рата у који су биле умешане све силе које су се нешто касније поларизовале и окренуле једна против друге.
Биполарна структура света распала се са падом Берлинског зида, каже писац Мухарем Баздуљ, а данашњи свет, као и уочи Првог светског рата нема, како каже, јасну структуру, једину коју памте данашње генерације.
„Оно што је ту занимљиво и о чему би се могло нијансираније расправљати јесте да је један од најнепредвидивијих фактора у данашњем свету управо Северна Кореја, која је остала као једна врста атавистичког рудимента тог света који је суштински пропао са Берлинским зидом. Чини ми се да је тај моменат једног геополитичког нереда у том смислу највећа сличност“, каже Баздуљ.
Разлика је у томе што, како наводи, само искуство Првог светског рата тера најмоћније светске политичке актере да буду опрезнији и да се не залећу. На известан начин, данашња ситуација на Блиском истоку заоставштина је Првог светског рата, јер политичка подела која на том простору важи данас сачињена је споразумом Сајкс—Пико из 1916, а на пољу идеја Први светски рат изнедрио је идеју антиколонијализма, каже Баздуљ.
Свест колонијализованих народа о националном и политичком ослобођењу није била развијена, али када су се бројни војници из колонија придружили својим господарима на европским бојиштима, та свест је почела да се артикулише. После Другог светског рата долази до ослобађања од колонијализма за какав смо до тада знали, каже Баздуљ.
„Не треба заборавити да се та врста колонијализма која је некада постојала, која је била отворена и транспарентна, данас претворила у другу врсту економског израбљивања и ми данас поново имамо једну врсту света у коме нема праве равноправности“, каже Баздуљ.
Као битну разлику од времена пре једног века, Баздуљ наводи, цитирајући француског мислиоца грчког порекла Корнелијуса Касторијадиса, неспособност артикулације нових идеја савременог света и рециклажа старих идеја, које рециклиране и премештене у нови контекст више личе на гротеску или травестију. Или баш као у чувеној и често цитираној Хајнеовој мисли да оно што се први пут игра као трагедија, идући пут игра се као фарса, каже Баздуљ.
„Зато нам често данашњи људи који перпетуирају неке идеје које су превазиђене делују фарсично. Е сад, какве то има везе са ситуацијом о којој причамо? Вероватно је, да би се ситуација заиста променила набоље, била потребна и нека врста идејне револуције која би могла, на известан начин да послужи као линија водиља. И ми смо у овим разним покретима у Шпанији, САД и Грчкој, видели да међу великим бројем људи у свету постоји свест да ситуација не ваља, али још нисмо видели да је неко артикулисао прави начин да се то мења“, каже Баздуљ.
Криза идеја која данас влада тако испада као најважнија разлика у односу на период пред Први светски рат. Те идеје, нова уметност која је настала у годинама пред трагедију, одржали су свет у животу. Уместо да се питају када ће се и где ће се појавити нови Гаврило Принцип, европским интелектуалцима је боље да размишљају због чега нема лепоте идеја и стваралаштва који, на концу, спашавају свет од пропасти.
