Када се нацистичка војска 1940. године спремала да нападне Француску кроз Ардене, брдовиту регију, тешко проходну и густо шумовиту, војни заповедници имали су један озбиљан проблем — умор. Војници једноставно нису могли истовремено да се боре против савезника и да иду преко планина, јер би онда морали да се одмарају ноћу, па би били рањиви.
Војни заповедници почели су војницима да деле „решење“. Био је то „первитин“, нацистичка верзија „кристалног мета“ у облику пилула које су се делиле једном дневно, двапут током ноћи и „више пута по потреби“. Стратегију нациста описао је Норман Охлер у својој новој књизи „Блиц“, тумачећи да су изворно иначе илегални лекови били интегрални део ширења нацистичког режима.
„Нема лекова, нема инвазије“, рекао је Охлер за „Гардијан“.
„То им је омогућило да остану будни три дана и три ноћи. Ромел, који је тада водио једну од тенковских јединица, као и сви други тенковски заповедници, био је на дрогама. А без тенкова сигурно не би победили“, рекао је Охлер.
Према његовим речима, нису само војници били на дрогама у Другом светском рату. Сам Адолф Хитлер свакодневно је добијао инјекције оксикодона, наркотика блиског морфијуму, и кокаина, док је рат беснео. И тако све до тренутка док савезничка бомбардовања нису порушила практично све фармацеутске фабрике из којих се Хитлер опскрбљивао.
То је онда довело до случаја епске апстиненцијске кризе.
„Сви описују Хитлерово лоше здравствено стање последњих дана у бункеру, али без јасног објашњења. Претпоставља се да је била реч о Паркинсоновој болести, али је, што се мене тиче, јасно да је реч о тегобама делом проузрокованим скидањем са дрога. Да, то мора да је било прилично гадно. Истовремено је губио рат и пролазио кризу скидајући се са дрога“, каже Охлер.
У фебруару је фирер почео да остаје без онога што га је држало. Одједном је Хитлер постао погнут, слинио је, све у свему изгледао је прилично јадно. Све захваљујући свом личном лекару Теодору Морелу, који је до одређене репутације дошао крајем двадесетих година прошлог века, дајући својим пацијентима витаминске инјекције. Хитлер је, иначе, често имао језиве проблеме са пробавом и Морел је био онај који му је дао препарат са бактеријом која му је уравнотежила пробаву.
Хитлерова љубав према њему напросто је планула. Следио је случај из 1941. године кад га је Морел полумртвог, у рекордном року, дигао из кревета инјекцијама са животињским хормонима. Како је кренуо Други светски рат, Хитлер је требао све више чудотворних капи са кокаином и сличне препарате. Охлер сматра да Морел није био зао човек, него само опортуниста који је са падом нацистичког режима показао да је неспособан да се брине за себе.
Није починио никакве злочине, никога није имао на души, а био је једна од ретких особа у које је Хитлер имао апсолутно поверење. Да је написао мемоаре вероватно би згрнуо баснословно богатство. Уместо тога, он се психички распао и умро је у беди у болници у мају 1948. године.
