„Не морамо баш сваки догађај да зачинимо тешким темама. Имамо дивно сунце над нама.“
Сунце имамо, Борисе, али је упитно шта ће нам остати испод тог сунца. На ту погубну одлуку Демократске странке, оштро је реаговала Демократска странка:
„Продаја државног земљишта приватницима, односно странцима — то је оно чему се највише противи ’Влада у сенци‘.“
Није исто на сунцу и у сенци. Лако је из сенке да нападате ове што су на сунцу, чак и кад сте то ви сами. У складу са ССП-ом, Скупштина Србије недавно је усвојила измене и допуне Закона о пољопривредном земљишту, којом су донета ограничења куповине земљишта од стране странаца:
„Они донели одлуку потписивањем ССП-а, да од сад, од септембра, ми дајемо странцима земљу. Доносимо одлуку, нашли смо начина, да им дефакто то не дамо.“
Само, ограничења и забране нису иста ствар. То можда најбоље разумеју пољопривредници:
„Нама је већ одавно јасно да забране продаје неће бити. Само ће бити дефинисање под којим отежаним условима и које површине ће моћи да стекне, за који период, тај страни држављанин.“
Да не помињемо да у политичкој и јавној сфери готово да не постоји дијалог о самом ССП-у и томе да ли га даље треба спроводити. У њему је Србија пристала на мере које су за све остале новопридошле „ЕУропљане“ важиле тек по уласку у ЕУ, и то са различитом дужином мораторијума — углавном око 10 година.
Ми смо најлошије испреговарали. Дакле, 1. септембар 2017. године је још далеко од дана уласка у Европску унију.
Апсолутно, а не треба да гледамо даље од региона. Рецимо, Хрватска је донела прописе да седам година после уласка у ЕУ странци неће моћи да купују пољопривредно земљиште, а то значи до 2020. године. Мађарска је добила мораторијум на продају земље од седам година и додатне три, а Влада Виктора Орбана је на крају, ипак, Уставом забранила продају земљишта странцима.
Циљ је био — што више власништва у мађарским рукама. На тој политици освојио је две трећине гласова Мађара.
Тако се штити суверенитет земље. Не треба заборавити да странцима није ни потребан закон који ће им дозволити куповину српске земље, пошто им је то већ омогућио Закон о приватизацији.
Подаци кажу:
Од скоро 5 милиона хектара обрадиве површине у Србији, један део је ипак дошао у руке странаца. Арапским и немачким компанијама дата је земља у закуп, док су кроз приватизацију стране компаније постале и власници земље.
Тако се, куповином наших пољопривредних предузећа, у рукама странаца већ нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта. Државно земљиште не би требало продавати странцима, већ би га требало дати свакоме ко нема земљу, а хоће да ради. Попут Мађарске, могли бисмо да распишемо референдум на ту тему, те да донесемо историјску одлуку која би означила почетак нове ере пољопривреде наше земље.
